уторак, 19. април 2011.

Priča o kralju (Goran Tarlać, 2002)

"Talentiran mlad covjek, mozda talentiraniji od vecine drugih talentiranih. Talenat je ruzna rijec. Nadaren recimo, nadaren covjek" 
(Darko Rundek)

pripremio: Goran Tarlac


Prosle sedmice na talasima Cross Radija emitovana je emisija Prica o kralju posvecena pokojnom Mitru Suboticu Subi, poznatog na ovim prostorima i pod pseudonimom Reks Iluzivi. O Subi su govorili Goran Vejvoda i Darko Rundek, Marina Perazic i Jovanka Zlatkovic, Zoran Janjetov i Slobodan Tisma, novinari Petar Janjatovic i Peca Popovic, te dva gosta iz Brazila, Bebel Gilberto i Katja Bronstajn, pevacice sa kojim je saradjivao na njihovim albumima. U krugovioma postovoca Reks Iluzivi se slavi kao jedan od najvecih muzickih producenata i inovatora sto su ih SFRJ, ali i Brazil ikada imali. Tokom rada u Jugoslaviji Mitar Subotic saradjivao je sa Masimom Savicem, Haustorom, Marinom Perazic, Milanom Mladenovicem, La Stradom, komponovao je spice za Radio Novi Sad, muziku za pozorisne predstave... Sredinom osamdesetih odselio se u u Pariz, pa u Sao Paolo gde je saradjivao sa brojnim muzicarima, radio muziku za reklame, filmove i modne revije. Dobitnik je UNESCO fonda za promociju kulture.

Umro je za muziku. Ugusio se pokusavajuci da spase master trake albuma Tanto Tempo Bebel Gilberto u pozaru u svom studiju u Sao Paolu 2. novembra 1999.
Ljubaznoscu kolega iz Cross radija, Reporter prenosi deo Prica o kralju. Cross radio je produkcija koja se emituje na osam radio stanica Student - Ljubljana, Student - Zagreb, EFM - Sarajevo, Kojot - Zrenjanin, 021 - Novi Sad, B92 - Beograd, Studio 88 - Mostar i Radio Sombor.

Darko Rundek: Talentiran mlad covjek, mozda talentiraniji od vecine drugih talentiranih. Talenat je ruzna rijec. Nadaren recimo, nadaren covjek. Kao nadaren nije imao potrebu da ne bude posten. Ali, bio je vrlo posten covjek, koji je imao sluha za okolnosti. Imas ljudi za koje ti je zao, makar sa njima nisi prosao sto milja. On je kod mene izazivao drugarsko postovanje od kada smo se sreli i to nikad nije prestalo. Ja sam ga zvao da bude producent ploce Bolero. Bio je u Zagrebu dva tjedna na probama da zajedno konstruiramo te aranzmane. U to vrijeme je on baratao sa modularnim sintisajzerima, trigerima, imao je neke za njega novootkrivene trikove u produkciji, tipa da uvijek treba na bas bubanj dodati jos jedan dilej od pola milisekunde koji mu daje bas pravi druk.


Peca Popovic: Pocetkom 80-ih sam sam od ljudi sa Radio Novog Sada cuo da je kod Studija M poceo da se pojavljuje mladi covek koji drugacije gleda na produkciju. A za takve je tamo uvek bilo razumevanja. Zasto je mene Suba odusevio... Rekao mi je da u Novom Sadu planira da snima Satija. Ja znam da je to prva mladja osoba koja je meni pricala o Eriku Satiju. Shvatio sam da su Suba, Goran Vejvoda i onaj Kostic koji je posle imao grupu I i onda radio u Du Du A, da su oni ustvari opismenili pank novotalasnu generaciju muzicara u Jugoslaviji. Oni su ih uveli u muziku. Jer bilo koja grupa koja se bavila novim talasom u Beogradu, ja ih znam kada su se pojavili, svi su bili drkadzije. Mislili su da samo ono sto oni rade valja. Medjutim, Suba i Goran Vejvoda su bili mladi muzicari koji su znali da je bilo muzike i pre njih.


Zoran Janjetov: Koncert u SKC-u, osamdeset i neke, Reks Iluzivi. To je bila "velika produkcija". Ucestvovao sam i pevao pesmu Jeti koju sam davno snimio sa Subom. U stvari, nisam pevao, urlikao sam. Bio je i Kosta Bunusevac obucen u neka geometrijska odela i lomio neonske lampe. To je bio performans pod njujorskim uticajima. Secam se Sube sa ogromnom kolicinom opreme, sa analognim sintisajzerima, pedalama, efektima, magnetofonima. Tada to nisu kontrolisali kompjuteri vec je jedan covek isao okolo i pritiskao pedale. Terao me je da se penjem na neke sest metara visoke praktikable, pola metra sirine, a ja se toga bas plasim. Na tome je trebalo da pevam umotan u neke zavoje. Bio sam Doktor Vu. Reks Iluzivi i Doktor Vu. Ili Teks Iluzivi, kako smo se posle zvali. Secam se da je bilo tako komplikovano namestiti sve to u toku popodneva, a mislili smo da ce biti mozda dvadesetak ljudi koji su se setili da vide nesto od Reksa Iluzivija. SKC je bio krcat. Najstrasnije je sto niko u publici nije primetio nijednu gresku jer im se sve to dopalo, a koncert je bio raspad sistema. Milion gresaka. Kada istaknes svoje greske to vise nisu greske, sto je Inov princip, ali ovde su se te greske sasvim slucajno isticale.


Bebel Gilberto: Subu sam upoznala s nekim prijateljima dok je radio u Brazilu. Imala sam utisak da ga poznajem celog zivota. Bio je vrlo zabavan, imao je neverovatan smisao za humor, jako dobar ukus za sve. Suba je bio neverovatan miks karaktera, dzentlmena, zavodljiv. Uvek nam je bilo prijatno kada je bio tu. Kada pricam o Subi, pricam o ogromnom talentu koji je imao. On je strastveno radio sa pevacima sa kojima je saradjivao. Uvek je to shvatao kao deo sopstvenog zivota. Zato mislim da je taj album, Sao Paolo Confessions, bio samo pocetak nekih Subinih neverovatnih mogucnosti. Kada je stigao u Brazil, njegova muzikalnost i osecajnost dosle su potpuno do izrazaja. Suba je bio mnogo bolji od vecine brazilskih muzicara koji se ovde prave da su nesto, a nisu.


Goran Vejvoda: Mi smo se vidjali, u stvari, vise nego sto smo radili zajedno. On je bio vrlo muzikalan covek, koji je znao veoma mnogo stvari. [to se tice saradnje, nismo imali vremena, i na kraju se tako nekako desilo. Pricali smo da cemo da radimo, pa na kraju nismo. Njegov ego bio je prilicno veliki, to se obicno desava sa dobrim muzicarima, imaju jak ego. Moj ego je mozda bio slabiji u toj citavoj situaciji, pa nisam mogao sa njim da se nadjacavam. Na zalost. Dogurao bi verovatno daleko. Kada jednom imas takav veliki svetski uspeh, sa jednom plocom, onda udjes u masineriju, u muzicku industriju i onda proizvodis ploce, reklame, muziku za filmove. To je cilj svakog normalnog muzicara, u smislu da postane svetski poznat. S jedne strane je to pozitivna stvar, a sa druge negativna, jer onda proizvodis puno muzike, saradjujes sa puno ljudi, a u stvari srz ti na neki nacin odlazi.


Katja B.: Srela sam ga 1999, snimila sam tada svoj prvi CD. To je bilo kao raj. On je govorio da je rad sa mnom uvek zabava, nikada problem. Gledati ga kako radi bilo je divno. On bi pustio muziku i radio na tome sest-sedam sati. Mislim da je bio zaljubljen u muziku. Posvetio bi se pesmi. Prvo je uradio miks mog prvog albuma Katia B. Godinu dana kasnije radio je svoj album Sao Paolo Confession i zajedno smo uradili pesmu Secrets. On mi je pricao da je imao puno prijatelja, ne samo iz Jugoslavije, vec iz celog sveta. Za mene je bio jedan od najinteresantnijih, predivnih osoba koje sam srela u svom zivotu. Mnogo mi je znacio. On je bio iz Jugoslavije a ziveo je u Sao Paolu...Voleo je ljude, pili smo, izlazili. Bio je umetnik, pravi umetnik...

Tekst objavljen pod naslovom "Priča o kralju" (Reporter - 16.april 2002). Izjave saradnika/muzičara mogu se čuti i u radio emisiji postavljenoj u sekciji "audio".

недеља, 17. април 2011.

"A Taste of Brazil" (Lee Gardner, 2000.)

(...) I dok album Bebel Gilberto osavremenjuje tradiciju na fini nacin, Subin album "Sao Paulo Confessions" nam nudi prisilnu viziju buducnosti brazilske elektronske muzike i mucni pogled na karijeru koja je mogla da postoji. Mitar Subotic je izgradio karijeru kao producent, kompozitor i strucnjak za elektronsku muziku u rodnoj Jugoslaviji mnogo pre nego sto je poznih 80-ih prebacio svoj zahtevni talenat i mesto boravka u turbulentnu metropolu Sao Paolo. Ali sve do prosle godine (1999) nije poceo da pravi svoj solo debi album kao ambiciozni projekat - muzicki portret svog usvojenog doma.  

To je upravo ona vrsta tastine koja je navela Britanske drum'n'bass producente da u poznim 90-im naprave dupli album Neverneverland. Ali pocinjuci sa uspavljujucom gradskom ljubavnom pesmom "Tantos Desejos" koju peva Cibelle Cavalli (jedna od nekoliko vokalnih gosci), Suba nas ukrcava na zvucno putovanje koje je isto toliko privlacno koliko i dalekosezno. Uz pomoc veterana perkusioniste i dugogodisnjeg saradnika Joao Parahybe (koji se pojavljuje i na albumima Caipirissima i Tanto Tempo - ovi albumi cine da Brazil iako je jako veliki izgleda poprilicno mali), Suba kombinuje lokalne ritmove i zvuke sa savremenom elektronskom produkcijom i muzickim paradigmama kako bi napravio porteret modernog tropskog grada na pragu milenijuma. Tema "Samba do Gringo Paulista" se zasniva na prebiranju po cavaquinh-u (slicno ukulele-u) i gromovitoj batucad-i, sa ledenim sintetickim prelivima i prominentnim zvukom bubnja u house muzici. Atmosferski okrenuta ka drum'n'bass-u (sve zajedno sa X-files sintetičkim delom) tema "Na Neblina" nam nudi impresiju koja podseca na maglovite ulice grada dok klavirski akordi a programerski tok teme "Um Dia Comum (Em SP)" ("Obican dan (u Sao Paolu)") nam daje utisak plesne rapsodije u plavom za Sao Paolo. Najimpresivnija je cinjenica da Subine urbane pesme ne pristaju ni Londonu, ni Njujorku a ni bilo kom drugom gradu koji se smatra vodecim u elektronskoj muzici.

Nazalost Subin debi album predstavlja i njegovu labudovu pesmu. 2.Novembra 1999. godine, dve noci pre planiranog puta na evropsku promociju albuma "Sao Paulo Confessions" Subin stan zahvatio je pozar. Njega je navodno nepovredjenog spasio domar zgrade ali se Suba vratio u vatrom zahvaceni studio kako bi uzeo kompjuterske diskove sa albumom Bebel Gilberto; ubzo posle toga je preminuo od posledica gusenja dimom.

 

Uprkos uzasnom gubitku za scenu u razvoju, ovo mnostvo americkih izdanja dokazuje da Brazilska elektronska muzika obiluje energijom i inspiracijom i to u trenutku kada drugi zvuci i stilovi na vec utvrdjenoj sceni Severne hemisfere kao da stagniraju već duzi vremenski period. Suba je bio u prethodnici necega i to je znao; proverite ritmicnu, punu batucade petu stvar "Antropofagos" ("Ljudozderi") na njegovom albumu koju je uradio u saradnji sa ansamblom Mestre Ambrosio. (...)

(preuzeto sa on-line magazina "Metrotimes". Prevod: Bojana Ljubišić)

 

"ULICA ILUZIJA" (Petar Janjatovic, 1987.)

Povodom tridesetogodišnjice emisije "Randevu sa muzikom" Radio Novi Sad je izdao ploce grupe La Strada i Rex Ilusiviija. Ovaj drugi album pod nazivom "Disillusioned" se pojavio u saradnji sa omladinskim magazinom "Stav". Obe ploce su stampane u skromnih 500 primeraka, ali predstavljaju vredan dokument i pokazuju da je ovo, po svemu sudeci, jedini nacin da kvalitetni a nekomercijalni materijali ugledaju svetlost dana.

Okean


Za sve ove godine novosadska scena je vecito glavinjala i nikako nije uspela da stane na svoje noge. I pored brojnih grupa koje se pojavljuju, rezultati su mrsavi. Visegodisnja nada ove scene, La Strada je nastala na rusevinama sjajnog sastava Luna. Slobodan Tisma i Jasmina Mitrusic su okupili nove ljude i poceli da razradjuju onu tamniju i mirniju stranu Lune. Vremenom je kroz grupu proslo mnogo muzicara, ali je glavni autor Tisma uspevao da ocuva osnovnu stilsku liniju neokrnjenu i odrzi grupu u zivotu uprkos totalnog ignorisanja diskografskih kuca. Na debi ploci su se pojavile njihove stare kompozicije snimljene jos jula 1985. godine.
"Ja iz dva razoga nisam bio za to da ova ploca izadje" - kaze Tisma - "Prvi je sto je taj materijal prestar. Tacno se secam da smo ga snimali onog jutra posle Live Aida. Cele noci smo gledali prenos koncerta i onda sam isao da snimam vokale. Mozes misliti kako je to izgledalo. Tu je bilo falsiranja, bio sam umoran a ionako nisam neki pevac. Drugo, ovo su u stvari demo snimci, to nije dovoljno dobro za ploču. Ima tu gresaka, ja sam nisam dobro radio, nisam maksimalno iskoristio vreme koje sam imao u studiju. Medjutim, Vita Simurdic je insistirao na tome da se ovi snimci pojave na ploci, a posto je on nama puno pomogao, pristao sam da se to objavi iako sam rekao da cu se javno ograditi od ovih snimaka. Od tog vremena se puno toga promenilo. Od originalne postave smo ostali samo bubnjar Robert Radic i ja, radimo sa novim ljudima, vecinu ovih pesama vise ne sviramo na koncertima, tako da nije bilo mogucnosti da ovaj materijal ponovo snimimo."

Ipak, uprkos Tisminom nezadovoljstvu cinjenica je da je pojava ove ploce donela dozu ohrabrenja grupi. Demo-snimci sa novim pesmama su tu, a izlazak ploce je razlog za koncerte. Iako La Strada zauzima marginalan polozaj na domacoj sceni, njena pojava nije zanemarljiva. Oni koji redovno prate radijske demo liste dobro znaju vecinu pesama sa ove ploce. Tacno je da im se moze zameriti jednolicna atmosfera, Tismin nesiguran glas i tu i tamo nesrecno sklopljeni tekstovi, ali jasno je da su pravljene sa puno talenta i originalnosti. U pesmama "Okean", "Mama Luna", "Dosla su tako neka vremena" Tismin melanholicni glas se meko stapa sa sirokim, skoro akusticnim zvukom gitara. Izuzetno prisno i optimistično deluje Jasminin drugi vokal u pesmi "Mama Luna" dajuci joj preko potrebnu energiju. Cela ploca odise prozracnom produkcijom (njom se bavio Rex Ilusivii) u kojoj nema pokusaja da se Tismina mestimicno turobna poetika sminka nekim kitnjastim efektima. Dok je svojevremeno grupa Luna u sebi nosila tako reci sizofrenicnu strukturu zbog razlilcitog pristupa muzici gitariste Baleta i bubnjara Fircija u odnosu na ono sto je radio (sto je davalo odlicnu kombinaciju), La Strada se povukla u jedan prikriveniji i misaoniji okvir za sta je najverovatnije zasluzno Tismino dugogodisnje bavljenje literaturom. Njegove pesme nose pritajenu energiju kojoj autor nikako ne dozvoljava da izroni na povrsinu. To posebno podcrtavaju Jasminine diskretne klavijature kojima je zadatak da boje osnovnu melodiju pesme. Nova postava La Strade radi bez klavijatura, ali je stil novih pesama ostao isti. Tisma se prihvatio elektro-akusticne gitare koja uz klasicnu elektricnu gitaru daje prijatnu dinamiku. Uprkos sporom razvoju karijere grupe njihove pesme ne stagniraju. Uostalom, dosla su tako neka vremena kad malo mudrosti u muzici uopste nije naodmet.

Bez Iluzija

Mitar Subotic - Suba ili Rex Ilusivii ili Kralj Iluzije, kako vam drago, ovom plocom objasnjava da je Disillusioned. Sudbina mu je slicna kao u prethodnom slucaju. Rex je vrlo specifican pojedinac u našim okvirima, ali je njegov rad jos uvek u off prostorima. Demo snimci sa pesmom "Plava Jutra" (peva Marina Perazić sto je ujedno najbolja stvar koju je imala prilike da snimi u svojoj karijeri) i verzija "Sex Machine" sa Milanom Mladenovicem bile su prave radijske poslastice. Vec par godina unazad se iscekuje pojava njegove ploce sa odabranim snimcima koje je pravio sa različitim autorima. Ali kao i kod La Strade, zainteresovanih nije bilo, i ploca se pojavljuje tek sada.

"Sve je to prekasno" - kaze Rex - "ove pesme su snimane davno i ja ih danas uopste ne bih na ovaj nacin uradio. Meni je vrlo bitna tehnologija i studijski rad, a ona je u medjuvremenu mnogo napredovala tako da bih danas sve ovo napravio drugacije. Namerno nisam hteo da stavim na plocu "Plava jutra" i "Sex Machine" jer su se one toliko izvrtele preko radija i zavrsile su svoj vek. Uglavnom ovakve stvari vise necu raditi."

Na ovoj ploci su pored Rexa radili Milan Mladenovic (vokali, tekstovi, gitara), Uros Secerovic (udaraljke), Massimo Savic, Zoran Radomirovic Svaba i Branka Parlic. Materijali na ploci su radjeni od marta 1985. do juna 1986. godine. Rex kroz svoju muziku prelama razlicite uticaje slobodno se poigravajući zanrovima. Prve dve stvari, "Nabor na postelji" i "Courage!" predstavljaju varijaciju iste teme i teksta, dok nas "Facedance" i "Alice" uvode u atmosferu druge strane. Mirni instrumentalni tokovi sugerisu Inoovu ambijentalnu tematiku. Na B strani se nalaze ambijenti na muziku Erika Satija pod nazivom "Thanx Mr. Rorschach". Malo poznat kod nas, Erik Sati je u Rexu dobio sjajnog sledbenika i rekao bih propagatora. Uostalom, da se posluzim tekstom koji je napisala madam Ornela Volta u ime pariske Fondacije Erika Satija: "Veliko nam je zadovoljstvo sto vidimo da u Jugoslaviji radi muzicar Mitar Subotic - Rex Ilusivii
koji je komponovao zanimljive stvari, narocito jedno delo, jedan hommage Satiju, upravo na nacin koji je Sati najviše voleo - to je da svako pronadje svoj put i svoju licnost. Muzika Rexa Ilusivija predstavlja upravo ostvarenje te formule, tog postupka".

Kako stoje stvari, ova Rexova ploca predstavlja kraj jedne njegove faze. Nadam se da cemo zahvaljujuci nekim drugim izdavackim potezima uspeti da saznamo sta novo radi. Ipak, sudeci po ovoj ploci cini se da bi Rex bio odlican u takozvanoj primenjenoj muzici a tu ponajpre mislim na filmski medij.

(Petar Janjatovic, "Rock", 1987. godine.)

"ANGEL'S BREATH" (Petar Luković, 1995)

Sudbina je htela da Milan Mladenovic ne doceka objavljivanje svoje, u bukvalnom smislu, poslednje ploce: CD "Angel's Breath" pojavio se posle njegove njegove smrti, sto citavom projektu daje notu one bizarnosti koju samo prokletstvo ume da determinira.

Za one koji ne znaju: album je sniman u Brazilu; u snimanju su, pored Mladenovića (voice, guitar, trumpet, harmonica), učestvovali Mitar Subotic (keyboards), Joao Parahyba (percussion), Fabio Golfetti (guitar), Taciana Barros (u funkciji: counselor supreme), Marisa Orth (voice) i Madalena (voice); konačno, za adekvatni design bili su zaduženi (i svoj deo posla sjajno uradili) Zoran Janjetov i Darko Antić.

Angel's Breath, odmah valja reći, nikakvih dodirnih tačaka nema sa radom na projektu Ekatarine Velike; reč je o svesnom odbacivanju prošlosti, skoku u nešto sasvim nepoznato i egzotično, u svet ambijentalnih etnostruktura koje izmiču standardima rock'n'rolla na ovim prostorima. Prisustvo Mitra Subotića, već etabliranog po radovima iz ličnog Rex Ilusivii perioda, doprinelo je da album dobije fluidni okvir u kojem su, sasvim slobodno, mogućne sve varijante akcije i protivakcije; kad su se takvoj igri pridružili Brazilci sa svojom muzičkom vizurom - ispostavilo se da Angel's Breath funkcioniše kao neka vrsta jam session kompota, dovoljno otvorenog za svakojaka iskustva i atmosfere.

Dovoljno mracnog raspoloženja da se identifikuju vrlo ubitačni i precizni Mladenovićevi tekstovi, čitav album predvodi u stanje lake hipnoze i okupljenošću muzičkom strukturom koja nijednog trenutka nije jednoznačna. Milanov glas, ovde korišćen na sasvim drugačiji način, albumu daje onaj neophodni "flavour" koji se na poslednjim pločama Ekatarine Velike teško mogao osetiti.
Angel's Breath nije laka, easy going ploča za slušanje; ona zahteva pažnju, učestvovanje, to je album koji korespondira sa slušaocem u onoj meri u kojoj slušalac korespondira sa njom.
Takvih albuma srpski rock'n'roll nije imao; odlaskom Milana Mladenovića plašim se da ih neće ni imati.

Jer, CD Angel's Breath - povremeno vrlo hermetican i zlokobno tmuran - ne samo da je Milanov finalni testament vec i aktuelna refleksija onih prostora na kojima je ziveo i umro (pesma "Crv", recimo).

Potresno.

(Petar Luković, "Vreme Zabave ". No.15, februar 1995.)

"Novi zvuk Sveta" (Bruce Gilman, 2000)

Izgleda da oni koji stvaraju novu brazilsku muziku moraju da odu mladi. Virtuoza na gitari Rafaela Rabela ubila je droga 1995; Chico Science, kreator Mango-bita, stradao je u automobilskoj nesreći 1997. godine a samo pre pet meseci požar koji se u desio u zoru u njegovom stanu oduzeo je zivot Mitru Subotiću Subi, avangardnom producentu i muzičaru koji je predvodio novu generaciju u razvoju elektronske muzike. Suba je bio prvi profesionalni inžinjer zvuka koji je došao u Brazil sa idejom kako da poveže svoju viziju sa konceptima brazilskih umetnika, bez obzira na njihov stil. "Godina 2000. biće važna za Subu", izjavio je producent Beco Dranoff i dodao " najzad će isplivati na površinu iz podzemlja Sao Paola i biće priznat kao odličan mainstream producent".

Posebno osetljiv na nijanse u raspoloženjima i bojama, Suba je kreirao izrazito ekspresivne muzičko-dramske sredine nadređujući i sintetišući široki krug gustih i isprepletenih elektronskih struktura. Njegov britki um mu je omogućavao da otvori i izgradi različite kolaže, onakve kakve umetnik zeli. Beco Dranoff je rekao:"Suba je kreirao inovativne zvuke i bio ispred svih normi koje su od njega tražene. On je otvorio potpuno nova vrata."

Do smrti, Suba je producirao desetak albuma, komponovao je muziku za 25 pozorišnih komada i plesnih trupa, napisao muziku za više od 15 filmova uključujući i filmove za jugoslovensku, francusku, brazilsku televiziju, kao i muziku za ESSO (filijalu Exxon korporacije), BMW i Philip Morris. Pored toga pregovarao je sa Natasha Records o objavljivanju njegovog solo albuma, završavao produkciju CD-a Bebel Gilberto i radio sa Danielom Mercury i Skunk na njihovim poslednjim projektima.

Među njegovim brojnim delima za pozorište izdvajaju se muzika za Oswald de Andrade, Os 12 Trabalhos de Hercules, Safara i Bonita Lampia koja je dobila nagradu Asocijacije za umetničku kritiku iz Sao Paola za najbolju muziku u pozorišnoj predstavi. 
Subina priča počela je 23.juna 1961. godine u Novom Sadu, Jugoslaviji, mestu gde zajedno žive Srbi, Hrvati, Mađari, Rumuni, Slovaci, Bosanci, Rusini i Romi. Odrastao je u porodici u kojoj su oba roditelja bili novinari. Njegov otac, poznati TV novinar, dobio je Villa-Lobos nagradu za promociju brazilske kulture, te je odatle i Subina veza sa Brazilom. Subu je muzika počela da interesuje još u mladosti – te je tako i učio muzičku teoriju, harmoniku i klavir od 1966. do 1980. a zatim od 1980. do 1985. kompoziciju i orkerstraciju kod profesora Rudolfa Brucija i Dušana Radića na Umetnickoj Akademiji u Novom Sadu.

Za vreme posete Novom Sadu, Suba se šalio da je Dunav (zbog NATO bombardovanja) jedina reka koja teče iznad svojih mostova. Od 1982. do 1984. Suba je specijalizirao elektronsku muziku u studiju Radio Beograda i proučavao istočno-evropsku etno muziku i jazz radeći sa kompozitorom Polom Pinjonom.

Svoju profesionalnu karijeru zapoceo je u Novom Sadu pod pseudonimom Rex Ilusivii (Kralj Iluzija) briljantno kreirajući i snimajući mix novog talasa, elektronski/ambijentalno i sofisticiran funk. Jos uvek postoji grafit Rex Ilusivii na nekim zgradama u Novom Sadu koji podseća njegove fanove na period od 1982. do 1986. kada su radio stanice emitovale hitove ovog misterioznog umetnika čija muzika je uvek bila na vrhu playlista i u kojoj su učestvovali najbolji bendovi muzičke scene. Pošto je godinama bio anoniman, Rex Ilusivii je konačno otkrio publici da je pravi identitet čoveka koji se krio iza ovog pseudonima - Mitar Subotić.

Idući ispred vremena, Suba je pravio muzičke instalacije na otvorenom, istraživao je elektronsku minimalističku muziku, razvijao kompozicione procedure i pisao članke o džezu, odnosu izmedju filozofije i muzike i o muzičkim kulturama u ne-evropskim zemljama. 1986. godine se preselio u Pariz gde je komponovao muziku za pozorište, balet, modne revije, film i televiziju, te producirao radio programe i ploče, uključujući i "Dream bird", kao i prvi deo projekta Angel’s Breath. Dok je boravio u Parizu njegovo delo elektronske muzike bazirano na jugoslovenskim narodnim uspavankama "In The Mooncage" dobilo je UNESCO-vu nagradu Internacionalnog Fonda za promociju kulture, koja je uključivala i tromesečnu stipendiju za proučavanje muzike urođenike i afro-brazilskih ritmova.

Pijanista i kompozitor, klasičnog obrazovanja, Suba je planirao da lično dođe u kontakt sa muzikom i znamenitim umetnicima Brazila i uživa u lepoti i duhovnom bogatstvu ove zemlje, ali ga je Brazilska izvorna muzika u potpunosti obuzela. Komentarišući svoju poslednju godinu rada, Suba je izjavio jednom jugoslovenskom novinaru:"Brazilska muzika je toliko bogata, da predstavlja posebnu planetu. Na svakih 500 kilometara mozete pronaci novi ritam i muzicki stil potpuno autentican, divan i jedinstven".

Govoreći o svojim prvim utiscima rekao je:"Na početku nisam govorio ni reč portugalskog, ali sam otkrio da su u takvim situacijama sva čula uključena, apsorbuju nove mirise i zvuke. Imao sam utisak da ponovo otkrivam Svet. Godinu dana kasnije -  već sam imao prijatelje među odličnim muzicarima i radio sam sa njima. Upijao sam njihovu energiju i bio u toku sa svim što se dešavalo. U osnovi - to je bio kulturni šok, jak - ali prijatan."

1992. godine Suba je upoznao perkusionistu Joao Parahyba i sklopio partnerstvo koje je trajalo sve do njegove smrti."Prvi razgovor koji smo vodili", rekao je Parahyba, "bio je o muzičkim filozofijama i ritmu i harmoniji univerzuma. Bio je to razgovor koji je trajao sedam časova i u kome smo primetili izuzetnu podudarnost u našim intuicijama. Suba je bio prvi čovek koga sam upoznao da govori o muzici kao univerzalnom jeziku bez granica. Njegov koncept muzike je bio toliko blizak mom da je izgledalo kao da sam pronašao ogledalo koje je reflektovalo moju muziku pomoću visoke tehnologije. Od tog prvog dana smo počeli zajedno da radimo na projektu "Harmonia Mundi". Koristeći različite uticaje iz svih delova naše planete, napravili smo neke od najinteresantnijih muzičkih tema koje sam ikada imao prilike da radim.

"Ušli bismo u studio poslepodne i ostali u njemu do kasno u noć. Suba bi rekao:"Prvo ćemo napraviti Frankenštajna." On je imao um djubretara koji je uništavao da bi stvarao koristeći apsolutno sve. Bio je potpuno otvoren - tako da nam je bilo lako. Bili smo kao dva veoma bliska muzičara koja samo isporučuju robu. Pronašli bismo ritam, melodiju ili harmoniju i transformisali bismo ih u vrstu obojene buke i počeli da snimamo. Isekli bismo sve, semplovali delove, transformisali ih i pravili druge ritmove. Kada smo počeli to da radimo shvatio sam kako i najmanji deo perkusije može biti transformisan u akorde i melodiju. Suba je uništio moje predrasude o direktnom radu sa efektima.  

Elektronski efekti i njihov potencijal unutar konteksta popularne muzike su prihvaćeni i ozbiljno shvaćeni kao ekstenzije još od sezdesetih godina (the Beach Boys su koristili "theremin" u temi "Good Vibrations" a Beatles su koristili petlje sa trake i snimke koje su pustali unazad na albumu "Revolver"). Jedna od glavnih stvari u elektronskoj muzici je to da ona zavisi od veze između muzičara i tehologije. "Elektronski efekti su za nas samo jos jedan alat", kaže Parahyba."Kao što su udaraljke alat ritma, kao što su akustična gitara i električna gitara različiti alati tako je i kompjuter još jedan od alata koje muzičari koriste da bi stvarali različiti zvuk, različite slike. Muzičari koji imaju talenta mogu da stvore izuzetan materijal na kompjuteru ili to mogu da urade pomocu kutije šibica.To je nešto što rade muzičari a ne njihovi instrumenti. Elektronski alati, bilo da je to kompresor ili flanger efekat, su bili Subini instrumenti, alati koje je koristio da bi govorio svojim jezikom. Bilo šta što biste ukljucili u struju moglo je predstavljati novi instrument za njega. On je bio elektronsko/organsko biće."

Kada su Subu pitali da prokomentarise trend korišćenja šumova u muzici - rekao je: "Svako ima računar kod kuće i iako ne zna da da svira -  ipak može da pravi muziku, pretpostavljajući, naravno, da ima muzičkog ukusa. Ova demokratizacija u muzici je fenomenalna, ali ništa se ne može postići bez talenta. Mozete imati najsavremeniji studio ali sve to je uzalud ukoliko nemate tu trunku ludila u glavi koju zovemo talenat ili inspiracija."

Pevacica Cibelle Cavalii kaže:"Suba bi napravio osnovu neke muzicke teme a onda bismo se sastali i improvizovali u njegovom stanu. Imao je miksetu i sve što je bilo potrebno, sve njegove kompjutere, filtere i efekte u slucaju da mu zatrebaju. On je to zvao Suba-movel. Suba bi počeo da miksuje teme, da ih filtrira, okreće, radi sa miksetom i ja bih čula zvuk i cinilo bi mi se da se nalazi bas ispred mene, zatim drugi zvuk koji bi bio iza mene, jos jedan koji bi isao oko mene i konacno jedan u mom desnom uhu. On bi činio da muzika ozivi. Zatim kada bi imali skoro gotovu pesmu odlazili bismo u Wah Wah studio, njegov studio, da je zavrsimo. Suba je mogao da odgovori svakom izrazavanju misli pri realizaciji njegovih ideja."

Prisecajuci se njihovog zajednickog rada na temi "Sereia" Cavalli kaze:"Jedne noći otisli smo u Subin stan i slusali neke akustične bas preokrete koje je snimio. Nakon što smo odabrali jedan, Suba je poseo da filtrira i razvlaci zvuk kreirajuci razlicite efekte. Nastavio je da radi na tom zvuku praveci jos jedan, pa jos jedan. Tokom cele noci smo prekrajali zvuke koje bismo u tom trenutku napravili. Ustvari Suba ih je kreirao. Ja bih samo mogla da opisem zvuk koji sam zelela da cujem i govorila bih "Da" ili "Mislim da nije dobro" jer jos uvek ne mogu da radim sa efektima. Da vas podsetim, ja sam dosla iz akustične bossa/MPB/jazz skole. I konacno ja sam otisla da spavam i kada sam se probudila cula sam melodiju koja je zvucala kao pesma koju sam napisala pre nego sto sam upoznala Subu. To je ta tema koju mozete cuti kroz stvar "Sereia". Smesno je to sto kada sam je napisala imala sam odredjenu melodiju u glavi. I te noci iznenada Suba je zasvirao tu melodiju. Otrcala sam u drugu sobu, uzela svoju svesku sa pesmama, pronasla tu pesmu i otpevala je uz tu muziku. Prosto nisam mogla da verujem koliko se uklapa."

Subin elektronski ansambl je imao istu slobodu da koristi sve odgovarajuce zvuke koje bi i kompozitor imao u svom studiju, sa tom prednoscu da je ljudska vestina odmah ukljucena. Kombinacija zivog sviranja na instrumentima sa elektronskim omogucavala je Subi da povezuje svoj rad direktno sa obicnim dozivljavanjem muzike i da prosiri mogucnosti konvencionalnih instrumenata. Pored toga ovaj medij se dobro pokazao kod performansa na spektakularnim lokacijama gde bi vizuelna sredina mogla da odgovara jacini i cesto velicanstvenosti muzike.  

"Pre nekoliko godina", kaže Parahyba, "otišao sam u studio i snimio 12 tema, samo ritmove. Nakon toga - Suba je uništio tih 12 tema, te smo ih ponovo napravili pomocu elektronskih semplova. Napravio je playback od onih koje smo odneli u pozoriste i sa svim nasim instrumentima odsvirali smo preko njih, uzivo. Ja sam svirao na svim udaraljkama a Suba je uzivo pravio nove efekte preko postojecih. To je bio izuzetno uspesan miks žive elektronske muzike i savesnog sviranja ansambla. Sve uživo - preko onog što smo snimili. Rezultati su bili stimulativni.”

"Isli smo na turneje po univerzitetima sa ovim radovima puna 4 meseca 1997. godine. Secam se da su studenti sedeli na travi us
red noći ispod velikog, punog meseca. Bilo je apsolutno magično i ludo. Hermeto (Pascoal) je radio sa nama na toj turneji, sto je ustvari smesno, jer nas je na pocetku Hermeto samo gledao i cudio se sta se to dogadja sa nama. I onda kada je shvatio da govorimo jezikom koji je slican njegovom, a to je onaj jezik koji oslobadja kompozitora i omogucava mu da koristi bilo koji zvuk, pa je poceo da pravi neverovatne, uvek smešne stvari zajedno sa nama. On i Suba su postali veoma dobri prijatelji." 


Suba je bio pionir u otkrivanju novih mogućnosti i njegov doprinos, posmatrajuci i tehnicku inovaciju i njegov radikalan doprinos Brazilskom muzickom iskustvu moze se cuti i osetiti na albumu „Sao Paulo Confessions". „Ova ploča je” - kaže Beco Dranoff – „most ka novom milenijumu, nešto što će biti slusano i proucavano u narednim godinama. Ovaj album je ispred svog vremena, ispred svega.". U celini rad nove generacije, bogat mastovitoscu i snaznom atmosferom, „Sao Paulo Confessions" vodi slušaoca u carstvo nepoznatog i misterioznog, strmoglavo ubačen u kompleksni svet koji u isto vreme šokira i šarmira čulo sluha, koja očekuje od slušaoca da odstrani sva očekivanja i da samo prati stazu zvučnih prizora koji se smenjuju”.

"Sereia"(Sirena) donosi drugačiji dozivljaj od uobicajenog. Cibelle Cavalli nas upoznaje sa svetom misterija i suštinskom usamljenoscu, u kojoj je zvuk njenih reci podjednako vazan kao i njihovo znacenje. Obezbeđujući ne samo putanju već paralelnu dimenziju u kombinaciji sa glasom, Suba je slagao njene stihove sa elektronski generisanim baiao/coco ritmom koji je naglasen izrazajnim "cuica" motivima i sa dodatnim ambijentalnim zvucima dzungle i trip-hopa. Odjek i siroki spektar filtriranih sonornosti iskorisceni su u razlicitim tonalitetima, vise produzavajuci nego kontrirajuci Cavallinom egzoticnom glasu. Ovaj mocni atmosferski savez aluzija i muzičkih i lingvistickih, stvara ambijent nalik snu.

Pomocu ocaravajucih nadrealnih slika i neobicnom kompozicijom intonacije, registra i ritmickih formi "Segredo" - samba-mars - otkriva Subinu veštinu u baratanju tehnikama intonacije kompozicije. Njegova pažnja ka ekspresivnom efektu melodije i delikatnom ritmu i bojama je zadivljujuca. Glas Katie Bronstein funkcionise kao veza izmedju delikatne mreze udaraljki i sonornosti luksuznog ambijenta i kao neka vrsta nebeskog hibrida koji mili po vasim bubnim opnama, poput treperećeg oblaka zvuka, golica deo vaseg mozga koji je bio uspavan.

U talasu prolongiranog muzickog pokreta "Samba do gringo paulista" (Samba za našeg gringa) postavlja blokove muzičkog materijala jedne naspram drugih u ravnim, viseslojnim povrsinama. Rezonanca "kavakuinha" i perkusionistička osnova sačinjena od školskih instrumenata za sambu koju je kreirao Joao Parahyba funkcionise kao semafor u neogranicenom prostoru ovog elektronskog zvucnog sveta. Parahyba je izjavio:"U veoma dobroj skoli sambe, kao kod bilo koje zive muzike, vi cenite odredjeno zakasnjenje muzicara. Ali u slucaju semplova morate biti matematicki precizni. Potrebno vam je na stotine ritmova i svi moraju da su medjusobno kompatibilni." Ovde se sve to grupise. Sta je elektronsko a sta je instrument ostavlja se obicnom slusaocu da zakljuci. Muzika zvuci organski, ne iseckano, ne reciklirano, da samo istancano culo sluha i sam Suba sa svojom umetnickom osetljivoscu mogu da odrede granice.

"Abraco" (Zagrljaj) vas hipnotiše. Slušalac može da oseti Subino zadovoljstvo dok je pravio atmosferu pesme, kao i njegov skoro dečački entuzijazam u traganju za mogucnostima u elektronici. Parahyba svira vecito ponavljani africki ritam na kongu a „firčijev doboš” pokušava da stigne ranije upotrebljen trip-hop puls, dok gitara Edgara Scandurre probija tavanicu. U pozadini se pojavljuju i pretapaju glasovi Joanne Jones i Arnolda Antunesa i variraju izmedju kvazi deklamacije i ritmicki artikulisanih reci. I svi ovi elemneti sacinjavaju tu vecim delom intuitivno satkanu kompoziciju.

Neprekidno obuzimajuci slusaoca - "A Noite Sem Fim" (Beskrajna noć) predstavlja neprozirni obrazac bossa nove sa transformacijom motiva koji neprimeno rastu od malih embrionalnih celija, koje se zatim istroše u okviru strogo formulisanih okvira melodije. Pomoću posebnih ali na kraju sjedinjenih elemenata - uključujući i akustičnu gitaru i "timba" semplove - Suba kreira muzičke kontemplacije ili, još bolje, kreira slike - reflektivne, nestašne, uz mali prizvuk ironije.

U tehnickim i muzickim okvirima, „Sao Paulo Confessions" predstavlja dramu muzičkih efekata, ritmova i tonova koji obuhvataju nadrealne i ekstremne protivteze. Neverovatno jak puls, veza sa urođeničkom muzikom i bogati kompleks tekstura komplikovanih ritmičkih kontrapunktova – predstavlja ovaj rad krunom Subine karijere, neumorne portage za novim zvukom i kombinacijama. Subina kompozicija i dekompozicija zvuka, kao i spajanje i deljenje kompleksnih entiteta različitim intenzitetima nije samo zvuk manipulacije, već poziv da se promeni način sagledavanja sveta.
„Sao Paulo Confessions" je ploča o energiji, integritetu i sustini.

"Upoznao sam Subu sa mnogim muzicarima iz okoline", kaže Parahyba, "i on je uvek sa njima komunicirao kao sa najbliskijim prijateljima. Bez obzira da li se radi o rok muzicaru, simfonijskom muzičaru ili nekom indijancu ili starijoj zeni iz Rio de Zeneira - za pet minuta - oni bi se sprijateljili. I on bi ih sve učio kako da profesionalno uspeju a da ne izgube svoj identitet. Bio je izuzetno otvoren i vrlo brzo bi sticao prijatelje. Za njega je sve bilo novo i dobro ali nikada nije izgubio svoj ostri evropski, orijentalni pogled bez obzira gde je ziveo - u Sao Paolu, Bahi, Rio de Zeneiru. U kontaktima sa muzicarima otkrivao bi novo svetlo i nacin kako oni daju dusu njihovoj muzici sa ovim novim jezikom.Ono sto je najvaznije o Subi je ono sto je on ucinio za novi koncept brazilske muzike.

Pamćenje i kasno spoznavanje istine su nepouzdani. Detalji se gube u magli protokom vremena i razdaljine, menjaju se utisci o dogadjajima.
Folha de Sao Paolo i Trombeta izvestili su da je 2.Novembra 1999. oko 5:30 ujutru primećen dim u Subinom stanu, da ga je domar pozvao na interfon i da mu je Suba, koji se tek probudio, odgovorio da ne moze da otvori vrata. Domar je obio vrata i pronašao Subu kako stoji u studiju, ali prilično dezorijentisan.

Izgeda da je Suba u sred tog haosa ponovo ušao u studio. Njegovi prijatelji veruju da se vratio da bi uzeo mali kofer u kome su se nalazili originalni audio snimci i back-up (kopije kompjuterskih fajlova) novog albuma Bebel Gilberto.
Subu je savladao dim. Odneli su ga u hitnu pomoc oko 6:32, gde je preminuo od gušenja dimom.
Planirao je da putuje u Belgiju 3. Novembra 1999 na promociju svog „Sao Paulo Confessions" i da završi produkciju još nekih pesama za CD Bebel Gilberto, „Tanto Tempo”.

U utorak, 23. Novembra 1999. putovanje se privelo kraju. Subini prijatelji, profesori, kolege muzičari i ugledne licnosti kulturne scene okupili su se u kulturnom centru Novog Sada da odaju postu kompozitoru, producentu, instrumentalisti i poznavaocu sveta- koji je istrazivao elektronske granice muzike i teatra u Evropi i Brazilu, dalekoj zemlji u kojoj Subini koncepti kulturne interakcije i dalje inspirišu muzičare.

Porodica i prijatelji se sećaju njegovog živog duha, smisla za humor, darežljivosti. Oni su mi rekli da je voleo da parafrazira Kjerkegorda: "Ako bih mogao nešto da poželim, to ne bi to bilo ni bogatstvo ni moć - već želja za mogućnostima."

Analizirajući Subin rad i posmatrajući tezak gubitak koji je njegova smrt donela onima koji su ga voleli i muzickom svetu, počeo sam da preturam po knjigama tražeći Kjerkegordov citat koji bi izrazio slozenost situacije i bol. Pronašao sam sledeće:
"Život se jedino može razumeti ukoliko se posmatra unazad. Ali, mora se živeti - unapred".
Urna sa Subinim pepelom je na novosadskom gradskom groblju u aleji spokojstva. On će i dalje živeti - kroz muziku, stil i odlučnost da pronađe nove načine i nove modele izrazavanja.

Peace.
. . . 
(tekst Brusa Gilmana posvećen Subi i njegovom radu objavljen je 2000. godine i dostupan je (na engleskom) - na ovoj adresi: http://www.brazzil.com/musmar00.htm. Prevod: Bojana Ljubišić)

субота, 16. април 2011.

"Odlazak kralja" (Zvonko Ninkov, 1999)

autor: nepoznat
"Surovom igrom sudbine ili pukom, ali gorkom koincidencijom, petogodisnjica smrti Milana Mladenovica navrsila se uz novu smrt. U dalekom Sao Paolu umro je Mitar Subotic-Suba iliti Rex Ilusivii. Osim vremenskog perioda koji se poklopio, Mladenovic i Subotic su bili bliski prijatelji i saradnici; stavise, poslednje ostvarenje u kojem je ucestvovao frontmen Ekatarine Velike, "Angel's Breath", zajednicka je kreacija dvojice blagopocivsih.

Ko je bio Mitar Subotic? Vizionar, veciti eksperimentator cije su inovacije i alternativni muzicki izraz isli ispred svog vremena. Bas zbog toga ne retko je ostajao bez adekvatnog priznanja za svoj rad. To je krst koji avangarda oduvek nosi kao breme, a koje ce kasnije mozda doziveti preobrazaj i postati priznanje. Na zalost-zakasnelo.

Sve sto je Suba radio od 1980. do 1987. godine, pod pseudonimom Rex Ilusivii, ostalo je zabelezeno samo na albumu "Disilusioned"; samo jer se Suba vec na samom pocetku karijere prikazao kao autor iz kojeg kulja ogromna količina muzickih ideja. Naime, u periodu od godina dana neznanac pod imenom Rex Ilusivii je pisao muzicke teme za radio- emisiju "Novi vidici-jedna druga jugoslovenska pop scena"; iz nedelje u nedelju Rex je stvarao nova elektronska dela. Kasnije (kada je vec njegov identitet otkriven) Suba je saradjivao sa mnogim popularnim muzičarima jugoslovenske novotalasne scene. Međutim, osim dva zabelezena snimka na kompilacijskim plocama "Ventilator", sve ostalo se zavrsilo na nivou demo-snimaka. Razlog je opstepoznat-izdavacke kuce nisu smele da rizikuju ulazuci u alternativni, nekomercijalni zvuk. Danas, kada cujete ove pesme ne mozete shvatiti sta je to, s muzicke strane, sprecavalo da se susretnu sa sirokom publikom-u pitanju su atmosfericne inteligentne pop pesme sa karakteristicnim elektronskim zvukom osamdesetih godina. Tek 1987. na gorepomenutom albumu Rex Ilusivii dobija mogucnost da obelodani svoja interesovanja. 

No, kako je Mitar, u medjuvremenu, "otkrio" bogatstvo folklora sa svih meridijana (vec je koristio u nekim delima blisko- i dalekoistocni folklor), i kako je postalo jasno da ce u Jugoslaviji samo tavoriti, on odlazi u Pariz. "The Dream Bird" i "In the Mooncage" su dela koja su nastala u ovom periodu i koja su dozivela, a sa njima i njihov autor, veliku podrsku i razumevanje. Prvo delo, cvrkut ptica sa Madagaskara uz "ambijentalne intervencije" Rex Ilusiviija je nekoliko puta pustano sa razglasa u brazilskim, jugoslovenskim i italijanskim gradovima; ideja je bila unosenje egzoticnih primesa u urbanu sredinu. "In the Mooncage" se, opet, koristi nasim starim uspavankama za decu kao osnovom; za ovaj rad UNESCO nagradjuje Subotica za promociju kulture. No, posto je Pariz samo delimicno zadovoljio Mitra svojom sarolikoscu kultura, on tragajuci za novim autenticnim zvucima treceg sveta odlucuje da potrazi novu destinaciju. Tako ga njegova zudnja odvodi u Sao Paolo.

Izuzetno brzo (sto zbog pariskih poznanstava, sto zbog njemu odgovarajuceg okruzenja) Suba se infiltrirao u brazilsko okruzenje. Pravio je dosta primenjene muzike, saradjivao sa tamosnjim eminentnim muzicarima i proucavao brazilski melos; definitivno je bilo da je pronasao sebe u Sao Paolu. Taj period obelezen je sa dve ploče-"Angel's Breath" (1994.) i tek izašlom "Sao Paulo Confessions". Prvo delo je mešavina zvuka brazilskog i jugoslovenskog folklora i instrumentarija, ali i sa modernim osobinama svetske rok-muzike. Spoj koji je donela saradnja nasih i brazilskih muzičara, a koji je Mitar nazivao muzikom četvrtog sveta, za jugoslovensku publiku je njegovo najpoznatije ostvarenje. Štaviše, u doba izlaska albuma, pesme "Crv", "Ogledalo" i "Metak" su često emitovane na radio-stanicama. 
 "Sao Paulo Confessions", poslednji album Mitra Subotica, docekan je samo recima hvale od strane kriticara. Od onoga sto se moglo cuti kod nas (posto album kod nas zvancino jos nije objavljen), rec je o relaksirajućim melodijama, koje nose osobenosti trip-hopa i brazilskog podneblja, a sve je dopunjeno valjanim zenskim vokalom. Taman kada se cinilo da ce Mitru ovom plocom konacno stici zasluzeno priznanje za dosadasnji rad, nesrecnim slucajem (trovanje ugljen- monoksidom usled požara) otisao je sa ovog sveta. 

Tragicna ličnost i karijera Mitra Subotica/Rex Ilusiviija definitivno nije slucaj bez presedana jer ovakvih sudbina u svetu umetnosti, na nesrecu, ima previse. No, ono sto je uzasno jeste da oni koji su doprinosili omalovazavanju znacaja i originalnosti avangarde, kasnije pocinju da se "iskupljuju" i da je koriste kao proizvod na kojem se, upravo zbog tragicnosti, moze zaraditi. Valjda Suba nece doziveti ovo dusebriznicko odavanje poste, ali i sa nadom da ce ga najzad otkriti iskreni ljubitelji ovakve vrste muzike."

(Zvonko Ninkov (preuzeto sa sajta "Nova Barselona", 1999. (off-line)

недеља, 10. април 2011.

[uvod: mitar subotić - suba]

photo: http://www.culturabrasil.com.br/

"Faktografija - hladna i zapravo nevažna kada se piše o umetnicima - beleži da je Mitar Subotić rоđen u Novom Sadu 1961. godine. Diplomirao je na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu, na odseku za kompoziciju i orkestraciju. Nakon toga, pohađa kurs elektronske muzike kod multiinstrumentaliste Pola Pinjona. 

Već prvim potezom najavljuje neobičan pristup - zaobilaznu strategiju - koja se može nazvati i anti-karijerom: svake nedelje, Subotić radi nove snimke za emisiju "Novi vidici - jedna druga jugoslovenska pop scena" Dragana Gojkovića ali tek posle godinu dana otkriva svoj "identitet".
Rezultat takvog poteza: grafit "Rex Ilusivii" na čuvenom zidu u Novom Sadu najčešće je jedina uspomena javnosti na coveka koji je svojim radom temeljno prekrojio muzičke mape sveta.
Ostalo je zaboravljeno.

Tokom osamdesetih godina, Subotić - "Kralj Iluzija" - virtuozno, gotovo mahnito pomera granice, sve vreme otvarajući Nove Vidike: od demo snimaka, objavljenih na čuvenim "Ventilator" kompilacijama, preko saradnje sa Milanom Mladenovićem, Massimom Savićem, Marinom Perazić, Igorom Popovićem (Jakarta) i ostalima, Rex postaje autentična, overground zvezda koja se nezaustavljivo penje ka zenitu: eklektična obrada Braunove "Sex Machine" sa Milanom Mladenovićem, jazzy "Plava Jutra" i popična "Arabia" sa Igorom Popovićem dokazale su ga kao hit-mejkera (koji nije uspeo nijedan od hitova da zvanično i objavi). Tek kasnije, na nagovor (!) Vite Simurdića iz Radio Novog Sada objavljuje debi LP "Disillusioned" (u simboličnih 500 primeraka). Taj album predstavlja jedan od poslednjih zaista promišljenih koncepta jugoslovenske pop/alternativne muzke: tema "Thanx Mr. Rorschach - ambijenti na muziku Erika Satija", posvećena radu čuvenog francuskog kompozitora "rađena je po principu Rorsahovog testa u psihologiji". Ostale teme, poput "Courage I" i "Facedance" samo su dokazivale već naslućeno: zenit naše hemisfere je, za Subotića, postavljen prenisko.

Godine 1988. za "The Dreambird, In The Mooncage" instalaciju - "muziku za velegradove" koju je radio sa Goranom Vejvodom dobija nagradu UNESCO fonda za promociju kulture. Instalacija je podrazumevala nasnimavanje muzike preko pesme ptica snimljenih na Madagaskaru, a koja je od 1986. do 1992. emitovana preko razlgasa u gradova Jugoslavije, Italije i Brazila. Deo materijala objavljen je (tek) 1994. godine u Brazilu. Delo - "In The Mooncage" kao polaznu tačku ima stare domaće uspavanke za decu. Po završetku tog rada, prestaje da koristi pseudonim Rex Ilusivii. I dalje nezainteresovan za tron koji ga je jednostavno čekao, Subotić odlazi iz Jugoslavije i počinje iznova. Traga za zvukom.

Seli se u Pariz, zatim u Sao Paolo. 
Uklapa se u muzicki zivot, radi muziku za pozoriste, modne revije i reklame, a zatim postavlja nove standarde u pristupu muzici i produkciji. U proleće 1994. godine sa Milanom i prijateljima snima "Angel's Breath" na kojem ukršta brazilske i balkanske folklorne motive, snažno podcrtane Milanovom gorčinom, koja je ovoga puta progovorila drugačije nego na EKV albumima. Uskoro se pokazalo da je to, na žalost, poslednja saradnja dva najkompletnija autora našeg govornog podrucja s kraja XX veka: Milan je umro u novembru iste godine u Beogradu, ne dočekavši promociju albuma.

Od tog momenta, Suba kao da se sklonio sa vidika. Pojavio se na tren kao potpisnik podrške beogradskim studentima u protestu 1996/1997 godine. Poneka štura informacija, ali sve češće fantastični snimci, redovno potpisani Subinim touchom: producent, aranzer, kompozitor. Stvarala se nova muzika, omamljujuca, fantastična kao jutro u Sao Paolu. Demo snimci za "Sao Paulo Confessions", poslati u Beograd početkom 1999. najavljivali su najlepšu muzičku kreaciju decenije, najbolju neo-bossanova ploču brazilske muzike koju, ironično, kreira čovek drugačije harmonije.

Kralj se pripremao zvanicnu inauguraciju.

Novembra 1999. do Beograda je stigla vest: stradao u požaru, spasavajući master trake albuma "Tanto Tempo" Bebel Gilberto. Tako priča tvrdi.

Herojska smrt, viteški potez. Autentična, ironična smrt muzike, 
nakon koje ostaje samo - tišina.
I koliko traka, snimaka i ideja je otišlo u - Ništa, poput Aleksandrijske Biblioteke.
Uz tihi odjek felicidad, dole, niz ulicu.

Ovaj blog posvećen je Razbijanju tišine.

Pozdrav kralju,
Poštovaoci."

. . .


Ovim tekstom je 2001. godine lansiran prvi internet sajt posvećen Mitru Subotiću Subi na srpskom jeziku - ikada. Sajt je deset godina proveo na adresi http://suba.isallineed.net.

Na žalost, za proteklih deset godina, nije pokrenut nijedan - noviji. Jedina promena je pojava "Suba Stage-a" na EXIT-u. Zato ponovo, ovoga puta na drugoj adresi i u drugačijoj formi, ovaj blog - posvećen Subi i njegovom radu - počinje novi život.

Tokom narednih nedelja ćemo lagano, ton po ton, rekonstruisati sve sadržaje. I dodati nove.

U ovaj projekat, deset godina kasnije, trud ulažu isti ljudi, sa istim željama.
Sa toliko želja.
Tantos Desejos.