Iako je prošlog leta nastupio u Novom Sadu na EXIT Suba Stageu i predstavio publici Suba Connection Band, Žoao i ja se nismo upoznali. On je stigao od Sao Paula do Novog Sada brže nego ja iz Beograda.
Naša prepiska, pak, traje već nekoliko godina – od kako nam je pre nekoliko
godina poslao kao poklon-iznenađenje tada potpuno nepoznati Subin snimak - „Ipanemu".
Žoao svira već četrdeset godina. Svirao je sa legendama poput Dizija
Gilespija, ali je meni, za ovu priču, bilo važnije vreme koje je provodio
svirajući sa Mitrom Subotićem Subom i Milanom Mladenovićem. Sa obojicom je radio na “Angel’s Breath” projektu – jednom od najboljih albuma devedesetih godina snimljenih (i) na srpskom jeziku. Sa Subom je
sarađivao na njegovom „Sao Paulo Confessions”, ali i na mnogim drugim
projektima. Neki od tih snimaka još uvek su neotkriveni. Jedan će postati
dostupan za preslušavanje – danas!
Ovaj „intervju” je nastao razmenom e-mailova proteklih dana i namenjen je ovom blog-zinu.
Neki od odgovora koje mi je Žoao poslao govore da bi zapravo najbolje bilo
otići u Sao Paulo i pričati sa njim - danima. Verujem da ga to ne bi zamaralo.
Njegova energija je neverovatna.
Tvoja muzička karijera
počela je pre više od 40 godina. Svirao si sa legendama brazilske muzike, zatim
imenima poput Earla Hinesa, Michel Legrandom, Bebel Gilberto, čak i Dizzy
Gilespijem. Iza tebe je mnogo urađenog, trenutno radiš na nekoliko projekata...
Šta te inspiriše da sutra ustaneš i nastaviš dalje?
To je privilegija koju
imam kao muzičar. Ja sam, zapravo, još uvek isti onaj momak koji je u osamnaestoj godini
rešio da bude muzičar. Recept je jednostavan: u životu radi ono što voliš. Čuvaj dete u sebi i neguj radoznalnost deteta. Nemoj
prestajati da sanjaš. Tako uspevam da prebrodim i teške trenutke.
Koliko znam – trenutno sviraš sa dva benda: Komanche's
Groove Band i Parahyba Jazz Quartet. Tu je i rad u Suba Connection Bandu, sa kojim si nastupio
i na Exitu prošle godine. Kada spavaš?
Kada mi nadahnuće dopusti. (Napisao je: „When Passion give me a break”. Ne
mogu a da ne ostavim ovu rečenicu u originalu :)
Suba Connection Band je
imao fenomenalan nastup u Novom Sadu. Kakav je bio osećaj svirati pod svodom
Novog Sada, grada u kojem je Suba rođen?
Najpre, moram da kažem da
je Suba bio fantastičan ambasador, predstavnik Srbije. Zahvaljujući njemu ja i
sada imam iskrenu, bezgraničnu emociju prema Novom Sadu i Jugoslovenskoj
kulturi uopšte.
On je došao u Brazil
niotkuda i počeo da se upoznaje sa neverovatnim brojem ljudi, neprekidno
pričajući o muzici, prijateljstvu i emocijama kao takvim. Za čoveka koji je
došao iz države koja se upravo urušila – meni je to bilo neverovatno. On je
učinio da mi osećamo iskrenu ljubav prema njegovoj zemlji i njegovom narodu.
Naš nastup u Novom Sadu bio je prilika da uzvratimo tim ljudima tamo, to je bio
naš mali gest pažnje. Istovremeno, to je početak otkrivanja nekih novih strasti
i osećanja.
Suba i ti ste sarađivali godinama. Kako ste se
upoznali? Šta je bila prva stvar koju ste napravili zajedno?
Ah, ta priča je tako
poetična... To je bio početak devedesetih. Suba je u Sao Paulo stigao 2 dana
nakon što je sleteo u Brazil. Kao pasionirani zaljubljenik u ritmove zamolio je mog
prijatelja da ga upozna sa nekim perkusionistom. Ušao je u moj dom u podne.
Počeli smo da pričamo i pričali smo i pričali smo i pričali smo, on mi je
puštao neke njegove snimke, ja njemu neke moje... I tako do šest sati ujutro!
Kada je izašao iz stana... ne umem to da objasnim... ali delovalo mi je kao
da se poznajemo od rođenja.
Nastanak „Sao Paulo
Confessions” je za mene potpuna misterija. Na snimcima čujem različite slojeve
zvuka, koji su, sasvim sam siguran, rezultat dugotrajnog studijskog rada. Kako
je nastajao taj album?
Kao što rekoh – od kako
smo se upoznali, mi smo počeli da radimo zajedno. Počeli smo u studiju koji smo
napravili u garaži i u kojem smo počeli da pravimo muziku. Prva stvar na kojoj
smo radili bio je projekat koji smo nazvali „Memoria Mundi”. Pokušali smo da
obuhvatimo ceo svet. Da objedinimo sve i da stvorimo muziku u
kojoj ćeš, dok je slušaš, prepoznati i srpsku i brazilsku, arapsku,
kinesku, indijansku, arhaičnu... Da objedinimo sve te iste teme i identične
stvari. Zatim smo počeli da radimo kompozicije za neke prijatelje, zatim za moj
prvi album „Kyzymba”, onda Tacianin album, te na Angel’s Breath albumu sa
Milanom. Bili smo zajedno, svirali i komponovali po osam sati dnevno,
trudeći se da pronađemo nove puteve, nove ekspresije. Ima tu jedan kuriozitet: ja sam uglavnom dolazio u studio ujutro oko 8 sati, stvarao i
beležio neke ideje, onda bi Suba ušao u studio i sve to demontirao, uništio, i
iz toga kreirao – nove ideje. Onda smo zajedno od tog Frankenštajna pravili
nove ideje ;) To je bio težak rad, koji je trajao nedeljama, ali bismo na kraju
uvek uspeli da pronađemo način – kako ćemo početi pesmu...
Verujem da ste u to vreme napravili
gomilu snimaka i da mnogi nisu završili na albumu?
Naravno... Jedna od
Subinih osnovnih karakteristika je da kompozicija nikada nije gotova, da je uvek živa i da se uvek kreće ka promeni.
Bio si jedan od ključnih članova ekipe
koja je radila „Angel’s Breath” album.
Ne znam da li je to tužna priča... ili
je zapravo sjajna? Ne znam! Ja sam srećan što sam bio
tamo, sa njima. Milan
i Suba su bili dugogorišnji prijatelji, zaista su bili kao braća. Ja sam, samim
tim – bio stariji brat! Kada je Milan došao, bilo je dirljivo gledati ponovni
susret njih dvojice, kao da su ponovo u Novom Sadu. I sve teče lako i glatko –
i priča i muzika, zaista neverovatno. To vreme koje je Milan proveo kod nas u
Sao Paulu istovremeno je ličilo na vreme oproštanja dva prijatelja... Sa druge
strane, toliko je bilo zapravo lako snimati taj album. Svi smo radili
fantastično brzo, disali kao porodica, ne možeš da zamisliš kako je išlo. Bilo
smo poput grupe tinejdžera koja uživa u zabavi.
Ti si nam prvi otkrio (i hvala ti!) mnoge za nas nepoznate
snimke iz tog vremena... Tvoj snimak “Kies” >> na kojem si radio sa Milanom i Subom jedan je od njih.
Kada je nastala ta stvar?
U vreme kada je Milan
došao u Sao Paulo ja sam radio na mom prvom albumu... Milanu se sve to veoma
dopalo. Rekao sam mu da bih želeo da u to utkam duh afrobrazilskih verovanja,
malo Majlsove trube... I prepustio njemu da unese i nešto svoje, sa njegovog
podneblja... To je sve, to je taj snimak.
Koliko znam – ekipa
brazilskih prijatelja priprema film o Subi. Ja pak znam sjajnog reditelja koji
pokušava da snimi svoje viđenje te iste priče, iz njegovog ugla... Kada ćemo mi
u Srbiji moći da vidimo brazilsku verziju priče?
Taj san smo počeli da
sanjamo 2009, i još uvek radimo na tome. Naravno, morali smo da prihvatimo da
između našeg sna i finalizacije tog filma stoji i nedostatak para, da je kriza i da se
stvari odvijaju sporije no što smo želeli... Ali... Trudimo se: imamo oko 90%
materijala koji smo želeli, no sada nam predstoji mnogo sati montaže. Nadam se da ćemo
imati dobrih vesti u vezi sa tim projektom u naredne dve godine.
To je pitanje na koje
nemam odgovor.... Želimo, ne znamo kada ćemo. To je već u božijim rukama ;)
.
Za kraj, želim da ti
zahvalim i na materijalima i na odgovorima koje si dao za naš mali blogzine
posvećen Subi...
.
Zadovoljstvo je moje.
Ukoliko vas put nanese u Sao Paulo, moj dom je zapravo malo parče Novog Sada
koje vas čeka.
.
... I želim ti da
pedesetogodišnjicu bavljenja muzikom proslaviš – u Srbiji!
.
Radim na tome. Upravo završavam novi album, Brazilski Jazz.
Čućete ga uskoro. Nadam se da ću odsvirati jazz koncert u Novom Sadu.
Hvala vam na pažnji i šaljem vam milion dobrih želja i pozitivnih
vibracija. Samo
napred!
. . .
.
Za kraj ove priče, Žoao šalje snimak za koji do pre nekoliko dana nisam znao da postoji.
Žoao i Suba, na prvom zajedničkom projektu: Memoria Mundi Project.
To je ona priča sa početka intervjua o obuhvatanju sveta muzikom.
Zove se "Snake".
(Update: Snimak je skriven na 1:04:40 ovog miksa >>)