субота, 01. децембар 2012.

Angel's Breath: Praia Do Ventu Eternu

"Plaža večnog vetra" ekranizovana je korišćenjem kadrova iz filma "Cave of Forgotten Dreams" Vernera Hercoga.
Crteži i tragovi koji se vide u scenama stari su oko 30.000 godina.

Čitavu večnost, zapravo.


.

понедељак, 12. новембар 2012.

"Nabor na postelji" [video]

Snimak sa prvog (i u Jugoslaviji jedinog zvanično objavljenog) Subinog albuma (objavljen pod pseudonimom Rex Ilusivii) - "Disillusioned" sada je obogaćen kadrovima iz kratkog filma "I miss Sonia Henie" koji je 1971. godine snimila grupa autora: Karpo Acimović-Godina, Tinto Brass, Mladomir 'Purisa' Djordjevic,Milos Forman, Buck Henry, Dusan Makavejev, Paul Morrissey i Frederick Wiseman.
Glavne uloge u kratkom filmu igrali su Dobrila Stojnić i Branko Milićević.




среда, 04. јул 2012.

“Svirali smo osam sati dnevno” - Joao Parahyba, intervju: o sebi, Subi i Milanu

Iako je prošlog leta nastupio u Novom Sadu na EXIT Suba Stageu i predstavio publici Suba Connection Band, Žoao i ja se nismo upoznali. On je stigao od Sao Paula do Novog Sada brže nego ja iz Beograda. 
Naša prepiska, pak, traje već nekoliko godina – od kako nam je pre nekoliko godina poslao kao poklon-iznenađenje tada potpuno nepoznati Subin snimak - „Ipanemu".

Žoao svira već četrdeset godina. Svirao je sa legendama poput Dizija Gilespija, ali je meni, za ovu priču, bilo važnije vreme koje je provodio svirajući sa Mitrom Subotićem Subom i Milanom Mladenovićem. Sa obojicom je radio na “Angel’s Breath” projektu – jednom od najboljih albuma devedesetih godina snimljenih (i) na srpskom jeziku. Sa Subom je sarađivao na njegovom „Sao Paulo Confessions”, ali i na mnogim drugim projektima. Neki od tih snimaka još uvek su neotkriveni. Jedan će postati dostupan za preslušavanje – danas!

Ovaj „intervju” je nastao razmenom e-mailova proteklih dana i namenjen je ovom blog-zinu. 

Neki od odgovora koje mi je Žoao poslao govore da bi zapravo najbolje bilo otići u Sao Paulo i pričati sa njim - danima. Verujem da ga to ne bi zamaralo. Njegova energija je neverovatna.

Tvoja muzička karijera počela je pre više od 40 godina. Svirao si sa legendama brazilske muzike, zatim imenima poput Earla Hinesa, Michel Legrandom, Bebel Gilberto, čak i Dizzy Gilespijem. Iza tebe je mnogo urađenog, trenutno radiš na nekoliko projekata... Šta te inspiriše da sutra ustaneš i nastaviš dalje?

To je privilegija koju imam kao muzičar. Ja sam, zapravo, još uvek isti onaj momak koji je u osamnaestoj godini rešio da bude muzičar. Recept je jednostavan: u životu radi ono što voliš. Čuvaj dete u sebi i neguj radoznalnost deteta. Nemoj prestajati da sanjaš. Tako uspevam da prebrodim i teške trenutke.

Koliko znam – trenutno sviraš sa dva benda: Komanche's Groove Band i Parahyba Jazz Quartet. Tu je i rad u Suba Connection Bandu, sa kojim si nastupio i na Exitu prošle godine. Kada spavaš?

Kada mi nadahnuće dopusti. (Napisao je: „When Passion give me a break”. Ne mogu a da ne ostavim ovu rečenicu u originalu :)

Suba Connection Band je imao fenomenalan nastup u Novom Sadu. Kakav je bio osećaj svirati pod svodom Novog Sada, grada u kojem je Suba rođen?

Najpre, moram da kažem da je Suba bio fantastičan ambasador, predstavnik Srbije. Zahvaljujući njemu ja i sada imam iskrenu, bezgraničnu emociju prema Novom Sadu i Jugoslovenskoj kulturi uopšte.
On je došao u Brazil niotkuda i počeo da se upoznaje sa neverovatnim brojem ljudi, neprekidno pričajući o muzici, prijateljstvu i emocijama kao takvim. Za čoveka koji je došao iz države koja se upravo urušila – meni je to bilo neverovatno. On je učinio da mi osećamo iskrenu ljubav prema njegovoj zemlji i njegovom narodu. Naš nastup u Novom Sadu bio je prilika da uzvratimo tim ljudima tamo, to je bio naš mali gest pažnje. Istovremeno, to je početak otkrivanja nekih novih strasti i osećanja.

Suba i ti ste sarađivali godinama. Kako ste se upoznali? Šta je bila prva stvar koju ste napravili zajedno?

Ah, ta priča je tako poetična... To je bio početak devedesetih. Suba je u Sao Paulo stigao 2 dana nakon što je sleteo u Brazil. Kao pasionirani zaljubljenik u ritmove zamolio je mog prijatelja da ga upozna sa nekim perkusionistom. Ušao je u moj dom u podne. Počeli smo da pričamo i pričali smo i pričali smo i pričali smo, on mi je puštao neke njegove snimke, ja njemu neke moje... I tako do šest sati ujutro! Kada je izašao iz stana... ne umem to da objasnim... ali delovalo mi je kao da se poznajemo od rođenja.

Nastanak „Sao Paulo Confessions” je za mene potpuna misterija. Na snimcima čujem različite slojeve zvuka, koji su, sasvim sam siguran, rezultat dugotrajnog studijskog rada. Kako je nastajao taj album?

Kao što rekoh – od kako smo se upoznali, mi smo počeli da radimo zajedno. Počeli smo u studiju koji smo napravili u garaži i u kojem smo počeli da pravimo muziku. Prva stvar na kojoj smo radili bio je projekat koji smo nazvali „Memoria Mundi”. Pokušali smo da obuhvatimo ceo svet. Da objedinimo sve i da stvorimo muziku u kojoj ćeš, dok je slušaš, prepoznati i srpsku i brazilsku, arapsku, kinesku, indijansku, arhaičnu... Da objedinimo sve te iste teme i identične stvari. Zatim smo počeli da radimo kompozicije za neke prijatelje, zatim za moj prvi album „Kyzymba”, onda Tacianin album, te na Angel’s Breath albumu sa Milanom. Bili smo zajedno, svirali i komponovali po osam sati dnevno, trudeći se da pronađemo nove puteve, nove ekspresije. Ima tu jedan kuriozitet: ja sam uglavnom dolazio u studio ujutro oko 8 sati, stvarao i beležio neke ideje, onda bi Suba ušao u studio i sve to demontirao, uništio, i iz toga kreirao – nove ideje. Onda smo zajedno od tog Frankenštajna pravili nove ideje ;) To je bio težak rad, koji je trajao nedeljama, ali bismo na kraju uvek uspeli da pronađemo način – kako ćemo početi pesmu... 

Verujem da ste u to vreme napravili gomilu snimaka i da mnogi nisu završili na albumu?

Naravno... Jedna od Subinih osnovnih karakteristika je da kompozicija nikada nije gotova, da je uvek živa i da se uvek kreće ka promeni.

Bio si jedan od ključnih članova ekipe koja je radila „Angel’s Breath” album.

Ne znam da li je to tužna priča... ili je zapravo sjajna? Ne znam! Ja sam srećan što sam bio tamo, sa njima. Milan i Suba su bili dugogorišnji prijatelji, zaista su bili kao braća. Ja sam, samim tim – bio stariji brat! Kada je Milan došao, bilo je dirljivo gledati ponovni susret njih dvojice, kao da su ponovo u Novom Sadu. I sve teče lako i glatko – i priča i muzika, zaista neverovatno. To vreme koje je Milan proveo kod nas u Sao Paulu istovremeno je ličilo na vreme oproštanja dva prijatelja... Sa druge strane, toliko je bilo zapravo lako snimati taj album. Svi smo radili fantastično brzo, disali kao porodica, ne možeš da zamisliš kako je išlo. Bilo smo poput grupe tinejdžera koja uživa u zabavi.

Ti si nam prvi otkrio (i hvala ti!) mnoge za nas nepoznate snimke iz tog vremena... Tvoj snimak “Kies” >> na kojem si radio sa Milanom i Subom jedan je od njih. Kada je nastala ta stvar?

U vreme kada je Milan došao u Sao Paulo ja sam radio na mom prvom albumu... Milanu se sve to veoma dopalo. Rekao sam mu da bih želeo da u to utkam duh afrobrazilskih verovanja, malo Majlsove trube... I prepustio njemu da unese i nešto svoje, sa njegovog podneblja... To je sve, to je taj snimak.

Koliko znam – ekipa brazilskih prijatelja priprema film o Subi. Ja pak znam sjajnog reditelja koji pokušava da snimi svoje viđenje te iste priče, iz njegovog ugla... Kada ćemo mi u Srbiji moći da vidimo brazilsku verziju priče?

Taj san smo počeli da sanjamo 2009, i još uvek radimo na tome. Naravno, morali smo da prihvatimo da između našeg sna i finalizacije tog filma stoji i nedostatak para, da je kriza i da se stvari odvijaju sporije no što smo želeli... Ali... Trudimo se: imamo oko 90% materijala koji smo želeli, no sada nam predstoji mnogo sati montaže. Nadam se da ćemo imati dobrih vesti u vezi sa tim projektom u naredne dve godine.

Budući planovi Suba Connection Banda >>? Ima li šanse da ponovo svirate u Srbiji? Album, možda?

To je pitanje na koje nemam odgovor.... Želimo, ne znamo kada ćemo. To je već u božijim rukama ;)

Suba Connection Band, uživo, Exit 2011. Via:  http://modernserbia.wordpress.com
.
Za kraj, želim da ti zahvalim i na materijalima i na odgovorima koje si dao za naš mali blogzine posvećen Subi...
.
Zadovoljstvo je moje. Ukoliko vas put nanese u Sao Paulo, moj dom je zapravo malo parče Novog Sada koje vas čeka.
.
... I želim ti da pedesetogodišnjicu bavljenja muzikom proslaviš – u Srbiji!
.
Radim na tome. Upravo završavam novi album, Brazilski Jazz. Čućete ga uskoro. Nadam se da ću odsvirati jazz koncert u Novom Sadu.
Hvala vam na pažnji i šaljem vam milion dobrih želja i pozitivnih vibracija. Samo napred!

. . . 
.
Za kraj ove priče, Žoao šalje snimak za koji do pre nekoliko dana nisam znao da postoji.
Žoao i Suba, na prvom zajedničkom projektu: Memoria Mundi Project.
To je ona priča sa početka intervjua o obuhvatanju sveta muzikom. 
Zove se "Snake".

(Update: Snimak je skriven na 1:04:40 ovog miksa >>)


уторак, 26. јун 2012.

Kara Kellar Bell: Sao Paulo Confessions (prevod)


"São Paulo, Brazil.

Četvrti najveći megalopolis sveta, više od 18 miliona duša, svakoga dana stižu nove. Napeti lavirint masivnih nebodera, kilometarskih avenija i nemilosrdnog haosa. Zamislite „Blade Runner“ u tropima.“
.
Ovo je Subin zapis sa omota albuma „Sao Paulo Confessions“. Kao što ga je opisao, tako ga je ozvučio: ovaj album donosi futuristički zvuk urbanog meteža - kreaciju klasično obrazovanog pijaniste i kompozitora, koji je izučavao i Afro-brazilsku muziku, kao i melodije i napeve američkih indijanaca.
.
Mitar Subotić Suba je rođen u Jugoslaviji. U Brazil se preselio pred kraj osamdesetih godina dvadesetog veka. Baveći se raznovrsnim formama primenjene muzike – od baleta preko filmske muzike ali i setovima za modne revije - Suba je širio horizonte interesovanja i produbljivao svoje znanje elektronske muzike. Kao producent je radio sa Marinom Limom na njenom albumu iz 1998 - ‘Pierrot do Brasil’, kao i sa Katiom B, Cibele i Bebel Gilberto. Upravo u vreme kada je radio na albumu „Tanto Tempo“ Bebel Gilberto stradao je u požaru u svom studiju, u 38. godini. Iako je bio uspeo da neozleđen izađe iz studija u plamenu - vratio se u vatru. Priča kaže - zbog master traka upravo tog njenog albuma. Nakon što je izneo trake prevezli su ga u bolnicu u kojoj je preminuo od trovanja ugljen-monoksidom, svega sat vremena nakon izbijanja požara. 
.
Sledećeg dana je trebalo da krene na put u Belgiju zbog promocije njegovog albuma „Sao Paulo Confessions“.
.
Njegova smrt bila je težak udarac za muzičku scenu Brazila: tokom deset godina života u Sao Paulu uspeo je da stvori jedinstveni muzički amalgam, muziku nastalu iz haosa velikog grada i mešavine različitih kultura.
.
Upravo je Suba taj koji je otkrio mladu pevačicu Cibelle, koja se pojavljuje na tri snimka na njegovom albumu. Od dvanaest snimaka, gotovo polovina su instrumentali. Suba je sam, ili u saradnji sa saradnicima komponovao sve pesme izuzev jedne - obrade čuvene teme Viniciusa de Moraes i Antonia Carlosa Jobima.
Svirao je klavir, klavijature, programirao sprave.
.
Album otvara glas Cibelle i pesma „Tantos Desejos“
.
„Večno šaputavi vetrovi,
prkosno nemirna mora,
Ti, zauvek.“*
.
Ova pesma jedna je od konvencionalnijih na albumu. No, i u njoj slojevi elektronskih zvukova i melodija kreiraju sofisticirani atmosferz koja obuzima slušaoca.
.
Bez vremena za predah, udaraljke nas vode do sledeće pesme – „Você Gosta“ – bližoj elektronskoj plesnoj muzici, prepunoj slojeva efekata koji se poput talasa povlače i vraćaju kroz pesmu i težih udaraljki koji snimku daju dobru dinamiku. Taciana, gostujući vokal na ovoj pesmio više recituje i šapuće nego što peva, što ovu pesmu čini punom omamljujuće izmaglice.
.
‘Na Neblina’ je prvi instrumental na albumu, vođen snažnim ritmom i klavirom. Glavnu melodiju ovog sjajnog elektronskog zvučnog pejsaža vodi upravo Subin klavir, delikatno atonalan i vodi je sve do naizgled neorganizovanog maglovitog zvučnog haosa, pre no što se vrati sofisticiranosti osnovne melodije.
.
Sledi ‘Segredo’ sa Katiom B kao vokalom koja je čini zavodljivom i punom senzualnosti.
.
„Ukoliko je to želja
Molim te da me vodiš
Ukoliko je tajna,
Dozvoliću da me ponese,
Ako nema hrabrosti,
molim se za blagoslov,
Tamno nebo se valja.
Uskoro će se sručiti.“
.
Sofisticirani, urbani plesni zvuk je ponovo tu na snimku ‘Antropòfagos’ – još jednom instrumentalu koji prosto zahteva da se sluša glasnije. Zvuk rabeke, portugalskog žičanog instrumenta koji se često pojavljuje u brazilskoj muzici preliva se preko udaraljki, basa i elektronike, dajući dodatnu oštrinu kompoziciji.
.
‘A Felicidade’, delikatna u svom elektro-bossa ritmu, bogata i tamna, gusta poput čokolade, obogaćena je primesama džeza. Glas Cibelle je fantastičan izbor za novu verziju klasične pesme De Moresa i Toma Jobima, najbliža onome što je Suba radio na albumu Bebel Gilberto – „Tanto Tempo“. Ovaj snimak je jedan od vrhunaca albuma.
.
‘Um Dia Comum’ (A Normal Day) je ponovo instrumental, iako Suba u središte pesme ubacuje i semplove ženskog glasa. Klavir ponovo vodi melodiju koja nastaje igrom gitare, udaraljki i elektronike. Ovo je jedan od onih snimaka koji bi našli svoje mesto i na plesnom podijumu, ali i u kabini automobila tokom vožnje ili dok uživate zavaljeni u fotelju sa čašom vina u ruci.
.
Cibelle je ponovo tu u pesmi ‘Sereia’ čiji je i ko-autor.
Više elektronska i bogatija izobličenjima zvuka od ‘Felicidade,’ ova pesma je zadovoljiva, puna mistike i pomalo preteće atmosfere. Reči su zapravo pesma koju je Cibelle prethodno napisala.
.
„Tvoja duša je u mom dlanu,
Tvoja ruka je na mom telu,
na pesku.“
.
Zatim sledi fantastična ‘Samba Do Gringo Paulista’. Masivni slojevi elektronike i udaraljki povezuju deliće mikseva iz tema koje koriste škola sambe – ali im prethode nežne udaraljke i meki tonovi, pre no što se mašine pokrenu. Kada je u naponu snage, „Samba“ je vrhunsko delo plesne muzike. U mirnijim pasažima donosi eterične zvuke koji zaista predstavljaju idealni zvuk za noć u osvetljenom gradu. I onda – ponovo pulsirajući ritam i samba bubnjevi. U njoj ćete u potpunosti uživati u klubu ili na zabavi, ili slušajući je glasno tokom vožnje.
Igrajte, ako je potrebno – i sami.
.
U snimku ‘Abraço’ Subin stalni i stari saradnik João Parahyba, koji je prisutan na mnogim snimcima na albumu koristeći konge i udaraljke unosi Afro-brazilski ritam. Vokali su Joanna Jones i Arnaldo Antunes, čiji duboki glas gotovo repuje tekst pesme.
.
‘Pecados Da Madrugada’ je instrumental izvajan korišćenjem semplova vokala. U skladu sa naslovom, donosi atmosferu napete noći u tropskom urbanom ambijentu.
.
Konačno - ‘A Noite Sem Fim’, poslednji snimak na albumu nastavlja se na prethodni, donoseći zvuk koji možda najviše odgovara fotografiji i kolorima sa omota albuma: tu je, ponovo, ta atmosfera "Blade Runnera u tropima" i ukoliko bi trebalo izabrati snimak koji najbolje oslikava tu metaforu – to je upravo taj, poslednji snimak sa „Sao Paulo Confessions“. 
.
Pet godina nakon Subine smrti, nemoguće je naslutiti kako bi dalje evoluirala njegova muzika. Ali, njegov uticaj na brazilsku muziku i plesnu scenu je i dalje veoma vidljiv. Dovoljno je da preslušate albume poput ‘Brazil Lounge Dois’ i shvatite kako se žanr dalje razvija.
‘São Paulo Confessions’ je već sada klasika, neverovatni amalgam plesnog zvuka ali i opuštajuće i omamljujuće atmosfere, upravo one koju i Suba opisuje – rečima:
.
„Život u Sao Paulu je brz, lud i opasan. Realnost se neprekidno menja. Grad je pun ljudi iz svih delova Brazila, ali i stranaca – i svi su u potrazi za – smislom. Ukoliko imate strpljenja i vremena za istraživanje, dolaziće otkriće za otkrićem, otkrićete neverovatne ljude na neverovatnim, čudnim mestima.“
.
Tekst preuzet sa: http://www.laurahird.com/newreview/suba.html, objavljen 2005. godine.
Prevod: Nebojša
* Prevodi tekstova pesama rađeni su na osnovu engleskog prevoda originala.
.
Album možete preslušati na: http://mitarsuboticsuba.blogspot.com/p/audio.html
.

четвртак, 05. јануар 2012.

Angel's Breath: "Velvet" [video]

Duga potraga za insertom koji će poslužiti za poslednji snimak sa albuma "Angel's Breath" je konačno završena. Inserti kratkog filma Karpa Aćimovića Godine uklopljeni su u poslednjih zabeleženih šest minuta zajedničkog rada Milana i Sube, snimak na kojem, paradoksalno, Milan glas koristi kao instrument, bez reči.