четвртак, 01. септембар 2016.

"Sao Paulo Confessions", ponovo



Nekada se ukaže prvog dana odmora, nekada danima tragaš za plažom odgovarajućom: po broju ljudi na kvadratnom kilometru, odnosno njihovom odsustvu u rasponu od minimum stotinu metara, mekoći peska (u senci četinara ili udobnoj pećini koju su talasi dugo dubili), strateškom rasporedu jata zrikavaca sa leve i desne strane, da budu stereo, blizini vode u koju ćeš se zatrčati odmah nakon novog pažljivog preslušavanja. Svake godine odvajam 61:16 (slučajnost?) za novo slušanje Sao Paulo Confessions u celini: ubrizgavanje zvuka direktno u svest preko slušalica, bez prekida i sa mogućnošću gledanja u nebo bez oblika koji bi narušavali plavo.

Zasečem sunce zaklonom i gledam.

Svaki put otkrijem nove šumove, zvuke ili parade koje je izvodio na spravama, kao da je rođen u Brazilu. Danas shvatam da šesnaest godina preslušavanja nije bilo dovoljno: uši ovoga puta na jednom snimku registruju bukavca koji se oglašava u pravilnim razmacima poput noćne ptice i ko zna kako se ta životinja zaista zvala dok je on nije mutirao u nekog egzotičnog križanca nepoznatog enciklopedijama, mogla bi od sada da se zove Subina sova; tog zvuka do sada nisam bio svestan, kao ni jedne gitare sakrivene na udaljenom zvučnom kanalu, tu je i modulisani zvižduk (?) koji u par navrata obogaćuje zvučni talas a onda nestane niz prolaz između četvrti, kao i nežan, izvijeni repić na udaraljkama koji ionako nervozni komad muzike čini još čudnijim.

A u jednom crescendu tek sada vidim Subu presrećnog urađenim, zagledanog u osciloskope i omađijanog pitanjem koliku cenu bi platio da barem to, kratko parče snimka može da pusti Milanu.

Svake godine tih sat vremena gledanja u nebo otkrije da na opni oka imam još više mikro-ožiljaka koji beže kada pokušaš da se fokusiraš na njih i da nebo odavno nije čisto-čisto-čisto-plavo i nikada više to neće ni biti.

Ukoliko je to cena koju plaćam za ono što otkrivam sluhom, u redu - to je fer ponuda.





Нема коментара:

Постави коментар