Kako smo dozvolili ovakav Subin (muzičar Mitar Subotić, 1961-1999) plato u Limanskom parku?
Nismo ništa dozvolili, to su iz najbolje namere ljudi krenuli da rade i objašnjeno im je da ne postoji gradska institucija za takve stvari i to radi „Lisje“, pogrebni zavod. Užasnuo sam se, rekao sam da to hitno treba uništiti jer nema veze sa Subom, mojim gradom, ni sa čim, mrak. Izgleda kao nadgrobna ploča, za takav duh, um i takvog čoveka. Znam da bi njega nerviralo što plato uopšte nosi njegovo ime, to je mimo svih njegovih načela. I sad, vidim ja to i ne smem da kažem Subinoj mami da mi je to grozno i javlja mi se ona i kaže: „Janjo, da li si video ono, ono je grozno, kao kanta za đubre.“ Rekoh „super, sada mogu da kažem koliko mrzim to.“
Rešenje?
Prijatelji su predlagali nešto savršeno, napravimo tablu te veličine i dizajniramo neko ludilo, čudno, misteriozno, moćno, estetski privlačno, i onda noću trokomponentnim lepkom zalepimo da ne mogu da skinu. Ono narandžasto ruglo koje to drži obložimo ogledalima i pretvorimo u objekat dostojan Sube. A da se suprotstavljam institucijama… Neka stoji tamo, ionako niko ne zna šta to znači, ne znam da li je ovaj grad i zaslužio da zna za tog čoveka. Problem je što ljudi po svetu znaju (smeh). Kada je na džez festivalu bio Alister Grejem i imao izložbu crteža, upoznali smo se i ispostavilo se da je čuo da je ovo grad iz kojeg je Suba, na čiju se muziku otkida. Kada je saznao da smo bili najbolji drugari, rođeni na isti dan, posle pet sekundi smo postali prijatelji. Eto, Suba je vezao nas dvojicu. Ljudi u Njujorku dobijaju kraljevski tretman ako pomenu Subu.
Нема коментара:
Постави коментар