(Transkript dela intervjua koji je sa Subom napravila Jovanka Beba Stepanović, 1990. godine)
"Ja
kada sam došao sa stvarima koje sam pravio u Jugoslaviji i koje sam pravio i
tamo, one su za njih potpuno egzotične, i potpuno su šokirani tim nekim novim
zvucima i novim slikama koje im dajem. Tako da imam sreće da sam našao svoje
mesto i da sam se dosta brzo uklopio u muzički tok. Pravim i dalje muzike za
pozorišne predstave... imam jednu fantastičnu saradnju sa jednim Buto-teatrom,
pošto je u Sao Paulu najveća kolonija Japanaca van Japana, sedam miliona njih
živi u Sao Paulu. Tako da je japanski teatar vrlo snažan, a taj neki Buto je za
mene nešto najbliži mojoj muzici, slike bez reči, sa pokretom, i kontrolom i
koordinacijom pokreta. Tako da imam ovde svoje Nade Kokotović ponovo, imam
svoje Milane Mladenoviće, uspeo sam da preselim čitav moj mali svet iz Novog Sada, Beograda
ili iz Pariza, uspeo sam da sve to nađem u Sao Paulu. Sa te strane sam više
nego srećan. Pošto sve to novo što se dešava i novi uticaji koje primam i ono
što moja glava, ono što mi je važno da izbacim iz sebe - imam sa kim, imam
zašto, imam publiku koja će to da gleda ili da čuje. Postoji jedna radio
stanica koja se zove Radio Kultura koja se bavi tim nekim novim muzikama...
kada god nešto novo napravim, ja odnesem traku, to ide na radio... Produciram
ploče drugih ljudi, uspeo sam da sklopim studio, tako da sada mogu da radim ne
zaviseći od izdavačkih kuća, institucija ili ljudi dobrih volja... Tako da sve
to sad, posle dve godine postaje normalno. Naravno, trebalo je dve godine
žešćeg rada i upuštanja i nesigurnosti... i da li sam u pravu, i da li sam
uradio pravu stvar što sam došao ovde ili negde drugde... Ali, svi ti "da
li", "da li sam" i "da li ću" i "da li sam trebao"...
izgleda da sam napravio pravu stvar, jer za moju glavu je ovo najbolje mesto na
kojem sam bio."
*
