 |
| Iz arhive Taciane Baros |
"Pokušala sam da čujem samo muziku, ali sam čula razgovor i sambu ujedno, ili ih bar pamtim tako upletene.
Otići, pazi, Se for um
desejo, u San Paulo, otići tamo i svirati, Eu peco pra me guiar, steći poštovanje muzičara koji ne znaju ni
odakle si, Se for um segredo, dobiti
nadimak Gringo Paulista? Znaš šta je to? To je čudo. Gde je sad? Aleja mira BB.
Umro je 2. novembra 1999. Eu deixo me
carregar. Kažu da mu se zapalio televizor. Jutro. Pola šest. Domar je
primetio dim, zvonio je, probudio ga. Kralj opsese nije mogao da otvori vrata, Se faltar coragem, domar razvaljuje,
nalazi ga dezorijentisanog. Studio gori. Svi fajlovi, sve. Gigabajti muzike,
novi album Bebel Gilberto na kom su zajedno radili. Eu rezo pra abencoar. Izvlače ga iz stana, vatrogasci upadaju,
hitna pomoć, totalni haos, i u tom haosu on, pazi! on se osvesti, ustaje sa
nosila, ide nazad u studio. O ceu negro
que vem chegando. Ulazi i bazlja kroz dim, pokušava da spase fajlove za
Žilbertin album, svoju muziku, pada u nesvest, nose ga u bolnicu. Izdiše u pola
sedam. Trovanje dimom. Kontaš? E logo vai
desabar. Umreti za umetnost, bukvalno? Koja je to priča. Koji lik. Zamisli da je bio njujorški
muzičar, londonski, da se sve desilo u Parizu? Danas bi bilo deset filmova o
njemu. Masa bi mu došla na grob, kao Morisonu. Pisci bi, ono, pisali romane.
Čoveče. A ovde... Tanto faz agora, a hora
de te encontrar...
Odslušali smo ostatak pesme u tišini. Barmen, Đura, doneo mi je piće.
Nestor je nastavio. Sve smo uprskali, rekao je. Mi i ne znamo svoje
priče."
(Vladimir Tasić, "Kiša i hartija", str. 167-168, "Svetovi",
Novi Sad, 2004.)
Нема коментара:
Постави коментар