Angel's Breath: 20 godina [ekranizacija]*

"... bojim se, u stvari da je, možda, osećao da mu je to kraj", citira Aleksandar Žikić Margitine reči u knjizi "Mesto u mećavi", baveći se albumom koji je Milan Mladenović snimio sa Mitrom Subotićem - Subom nekoliko meseci pre smrti i čije izdavanje nije doživeo. Žoao Paraiba, fantastični perkusionista koji je svirao na tom albumu napisao mi je u intervjuu >> koji smo uradili pre nekoliko godina "Kada je Milan došao, bilo je dirljivo gledati ponovni susret njih dvojice, kao da su ponovo u Novom Sadu. I sve teče lako i glatko – i priča i muzika, zaista neverovatno. To vreme koje je Milan proveo kod nas u Sao Paulu istovremeno je ličilo na vreme oproštanja dva prijatelja... Sa druge strane, toliko je bilo zapravo lako snimati taj album. Svi smo radili fantastično brzo, disali kao porodica, ne možeš da zamisliš kako je išlo. " Na omotu albuma postoji i Milanov tekst, u kojem, između ostalog piše: "Ritam, najstarija komponente muzike, najstarije umetnosti, osnova je ovog projekta, dok preko njega plivaju i zvuci balkanskog etnosa, sa mesta koje je trenutno žarište iskonske borbe dobra i zla u ljudima." Suba je na istom mestu zabeležio: "Ovaj CD uradili smo Milan, Žoao, Fabio i ja (...) Sva ta četiri posebna jezika izgradila su jedan poseban, peti jezik." Žikić navodi da je radni naziv ovog projekta bio "Pangea", prema imenu sveplanetarnog kopna koje se vremenom razdvojilo u današnje kontinente." Jedan od preživelih članova poslednje postave EKV tvrdi da je Milanu ovaj album bio najvažniji rad u životu. I danas, dvadeset godina nakon objavljivanja, ovaj album i dalje nije prepoznat - za šta su zaslužni i trenutak u kojem se pojavio, tiraž i njegova distribucija (danas ovo izdanje ima status kolekcionarskog rariteta) i odsustvo podrške - jer izuzev priče o albumu i svega nekoliko recenzija u medijima, album je promovisao svega jedan spot, "Crv", koji je Milan radio sam i ostavio nezavršenim, da bi ga nakon njegove smrti kompletirali "njegovi prijatelji", kako svi dostupni izvori navode.  Drugi razlog je, svakako, činjenica da je Angel's Breath hermetičan, drugačiji od svega što je publika očekivala, iako su Milan i Suba od prvog trenutka saradnje pod imenom Angel's Breath, još od osamdesetih tragali i oblikovali takav zvuk i takvu muziku.

*** 
Od one večeri u kojoj je Kuzma doneo u redakciju CD pravo sa promocije albuma održanoj u Barutani krajem te 1994, Angel's Breath jeste jedan od onih albuma sa kojim sam sve vreme, svih ovih godina u potpunom sazvučju - i to od uvodnog zvuka na "Praia do Ventu Eternu" do poslednjeg tona snimka "Velvet", poslednjeg koji su Milan i Suba napravili, a u kojem Milan više i ne peva, već glas koristi kao jedan od instrumenata.  Angel's Breath je za mene i danas jedan od deset najboljih albuma ikada. Tako se i dogodila ekranizacija. 

Počelo je nenamerno, pokušajem rekonstrukcije nekompletnog presnimka spota za "Crv" koji je isplivao pre nekoliko godina na mreži sa ko zna čije video trake snimljene sa 3K, a koji je bio u toliko lošem stanju da sam, koliko sam umeo i znao, rekonstruisao nedostajuće delove i uklopio ga sa stereo zvukom sa originala. Zatim sam shvatio da se scene iz Velsove "Dame iz Šangaja" savršeno uklapaju sa snimkom "Ogledalo".  I da niko drugi osim Sonje Savić ne može biti na "40 seconds of Love"... i da je Karpo Godina pravi izbor za "Velvet"... 

I tako, kap po kap. 
Isključivo iz želje da ova muzika stigne što je moguće dalje. 

U naredna četrdeset i dva minuta, kao podloge za snimke sa albuma "Angel's Breath" pred vašim očima biće scene iz filmova: "The Cave of Forgotten Dreams" Vernera Hercoga;  "Una" Miloša Radivojevića;  "Izrazito ja" Joce Jovanovića;  "Hole in the Soul" Dušana Makavejeva (dokumentarni materijal iz filma) "Sans Soleil" Krisa Markera;  "The Lady from Shangai" Orsona Velsa;  "The Return" Andreja Zvaginceva;  "Nostalgia" Andreja Tarkovskog;  "Parada" Dušana Makavejeva i, "Gratinirani mozak Pupilije Ferkeverk" Karpa Aćimovića Godine.  Među klipovima je, naravno, i rekontruisana verzija spota "Crv", čija se originalna u međuvremenu pojavila na mreži. 

Sutra, 2. novembra, biće petnaest godina od smrti Mitra Subotića Sube.  Tri dana kasnije biće obeleženo dvadeset godina od Milanove smrti. 
Kakvu li muziku sad prave,  tamo negde,  gde se zvuk i vreme prostiru - drugačije?
I neka ovo bude inspiracija za nekog veštijeg da uradi nešto više i bolje od mene. 
Jer muzika koju su Suba i Milan stvarali, kao i životi koje su živeli još uvek čekaju pravu ekranizaciju.


.
* objavljeno na blogu preslicavanje.blogspot.com
.

Angel's Breath: "Čaura"

Sekvenca iz filma "Nostalgija" Andreja Tarkovskog kao video podloga za snimak "Čaura" sa albuma "Angel's Breath", 1995.

"Ne mogu da se probudim 
Mirno spavam 
Sanjam svoje lice."

Branka Parlić o Subi i Satiju (Vreme, br. 1226)

Suba je bio još đak srednje muzičke škole u Novom Sadu kad sam ga upoznala, ali je već bio mladić s puno ideja – i bez straha da svoje ideje i realizuje. Radio je muziku koja je zaista bila nekoliko koraka ispred onoga što se radilo kod nas.
(...)
Znate li Subinu verziju Thanks Mr. Rorschach ili 10 ambijenata na muziku Erika Satija? To smo radili tako što sam ja svirala, a Suba je sedeo i onako otprilike zapisivao šta mu prvo padne na pamet i pravio asocijacije da bi ih kasnije razvio u studiju. I kad sam tu prvu Gnosijenu svirala, on počne neki tekst iz Koštane da govori: “Hadži-Mitke, žal za mlados...” – to mu je prva asocijacija bila.
Kasnije je upravo tu stavio deo Mitketovog monologa, jedan stari snimak. Bilo nam je tada smešno da Satie zvuči kao narodnjak. Ali sve to ništa ne oduzima od čarolije kompozicije.

("Vreme", intervju, broj 1226, 03. juli 2014)



.

Priča o novosadskom „Kralju iluzije“ (Gojko Kekić)

Sao Paulo, Brazil. Početak devedesetih godina prošlog veka. Dolazak jednog čoveka bele kože će u potpunosti promeniti muzički kod ove zemlje u kojoj su ritam i zvuk podjednako bitni koliko i fudbal. Njegovo ime je Mitar Subotić, ili jednostavno – Suba.
„Gringo Paulista“, kako su Subotića prozvali u Brazilu, rođen je 23. juna 1961. godine u Novom Sadu. Subin otac, Radomir Subotić, bio je eminentni novosadski novinar koji je žurnalistiku diplomirao na Sorboni, poštovan televizijski stvaralac i književnik, dok se majka Ruža i danas uspešno bavi medicinom na polju oftalmologije. Odrastanje u porodici u kojoj se negovanju kulture i umetnosti poklanjala posebna pažnja u velikoj meri će odrediti Subin životni put koji ga je vodio od Limana do grada Svetog Pavla.
Gospođa Subotić otkriva da se Suba od malih nogu interesovao za muziku.

- Imali smo naše redovne dnevne šetnje u kojima bi obavezno navratili do „Muzičkog magazina“ u Dunavskoj ulici. Suba je tamo koristio priliku da svira klavir kojim je bio fasciniran. Sećam se da nam je jednom prilikom prodavac rekao: „Taj momak će uraditi nešto veliko“.

Istu rečenicu, nekoliko decenija kasnije u Njujorku, izgovoriće pred Firčijem Sten Vensten, koji je poznatiji kao nekadašnji menadžer Džona Lenona, tvorac solo karijere pevačice Šer, ali i kompozitor više od pet stotina pesama od kojih su mnoge postale Top Ten na svetskoj rang listi.

- Klavir je u tom trenutku bio skupa investicija i nismo mogli da mu ga priuštimo. Tako je Subin prvi instrument postala harmonika koju je počeo da svira već sa šest godina – priča Subina mama Ruža.

Na nagovor Slavka Šuklara, Subinog profesora harmonike, upisuje srednju muzičku školu. U tom periodu harmoniku svira i u čuvenom orkestru harmonika u KUD Sonja Marinković, koji je vodila Beba Baračkov. Suba je kasnije često isticao koliko mu je učešće u ovom klasičnom orkestru pomoglo u daljem muzičkom radu.

- Do Subinog razlaza sa harmonikom dolazi u trećem razredu srednje škole. Tada je na takmičenju muzičkih škola u Subotici dobio prvu nagradu za izvođenje Baha, ali njegova profesorica nije bila zadovoljna nastupom, jer se, po njenim rečima, Suba za takmičenje spremao „kampanjski“. Iz Subotice je došao ljut i rekao: „Ja više neću da sviram ovo crevo!“ – priseća se Ruža Subotić.

Suba se tada okreće klaviru i odlučuje da studira kompoziciju. Iako se bavio klasikom, istovremeno sa velikim interesovanjem istražuje mogućnosti koje je sa sobom donosila elektronska muzika. U to vreme, pohađao je kurseve džez i elektronske muzike koje je u Beogradu držao engleski saksofonista Pol Pinjon.
Francuski avangardni kompozitor Erik Sati i Britanac Brajan Ino su imali snažan uticaj na Subin rad. Tokom studija na Akademiji komponuje ambijentalnu muziku eksperimentišući sa raznim zvukovima.
Početkom osamdesetih godina u Novom Sadu se pojavljuje misteriozni kompozitor koji se potpisivao kao Rex Ilusivii (Kralj iluzije). Snimke je ostavljao anonimno na recepciji radija Novi Sad, adresirane na Dragana Gojkovića Goju koji je tada vodio emisije „JU pop scena“ i „Novi vidici“. „Kralj iluzije“ je zbog svojih sintisajzerskih kompozicija, obavijenih velom misterije, stekao veliku popularnost, pa su po novosadskim zgradima počeli da se pojavljuju grafiti „Rex Ilusivii je najbolji!“. Suba je svoj identet otkrio tek godinu dana kasnije.

Kompozicije koje su nastale od 1982. do 1986. objedinjene su u projektu „Promene“, čiji naziv najbolje opisuje Subin tadašnji rad. U okviru „Promena“ Rex Ilusivii je sarađivao sa Zoranom Janjetovim Janjom („Jeti“), Igorom Popovićem, pevačem beogradske grupe Džakarta („Ptice“ i „Arabija“), Milanom Mladenovićem („Sex machine“), Marinom Perazić („Plava jutra“) i Masimom Savićem (“Facedance”).

Suba istovremeno komponuje muziku za balet, pozorišne predstave, televizijske emisije i serijale. Sa novasadskom konceptualnom umetnicom Linom Busov gostuje u Veneciji i Parizu, a sa Kostom Bunuševcem i Zoranom Janjetovim u beogradskom SKC-u priređuje prvi jugoslovenski rok performans.

- Janja je bio Mitrov najbolji prijatelj. Pošto su rođeni na isti dan i iste godine, često su govorili da su blizanci, samo od različitih majki - kaže gospođa Subotić, 

koja naglašava da je upravo ovaj poznati srpski ilustrator i autor stripova imao bitnu ulogu u izboru Subinog pseudonima. Naime, Janja je bio taj koji je Subu proglasio „Kraljem iluzije“, po uzoru na jednog strip junaka.

Osamdesetih godina prošlog veka Suba radi kao producent na albumima:  “Bolero“ zagrebačke grupe Haustor, albumu Slobodana Tišme „La Strada“, „Samo par godina za nas“ kultnog beogradskog benda EKV, kao i na ploči „Igre bojama“ grupe  Oktobar 1864. Odlučuje da ode na usavršavanje u Pariz, a svoj debi album „Disillusioned”, uz pomoć Vitomira Simurdića objavljuje 1987. godine u tiražu od pet stotina primeraka. Inače, ovaj album je sa obrazloženjem da je nekomercijalan, odbilo nekoliko diskografskih kuća, među kojima su bile Jugoton, PGP, Diskoton.

Godinu dana kasnije Subotić za album „The Dreambird, In The Moon Cage“, koji je u Parizu radio sa Goranom Vejvodom dobija nagradu UNESCO za promociju tradicionalne kulture. Na ovom albumu, Suba je kombinovao cvrkut ptica sa Madagaskara, elektronsku muziku i srpske uspavanke. Uspavanke su, kao deo kulturnog nasleđa, izazivale veliko interesovanje kod Sube, i često ih je koristio u svojim delima vešto kombinujući tradicionalni i novi zvuk.
U Parizu upoznaje brazilskog atašea za kulturu koji je oduševljen njegovim dotadašnjim radom.
„Kralj iluzije“ napušta „Grad svetlost“ i odlazi u svoj poslednji umetnički pohod.

- Kad je odlučio da ode u Brazil iz Pariza se vratio u Novi Sad. Tu je jedno vreme komponovao muziku za balet kako bi prikupio dovoljno novca za put. Želeo je da ode u Brazil kako bi nastavio sa istraživanjem muzike i zvuka, pogotovo muzike amazonskih plemena. Na početku je bio kratko u Braziliji, da bi preko Rija stigao u Sao Paulo. Kako to obično ide, u početku je radio namensku muziku za radio džinglove, predstave, reklame, stvari koje su mu plaćale račune, iako to nije bilo ono čime je on hteo da se bavi – evocira uspomene na Subine prve dane u zemlji „reda i napretka“ mama Ruža, koja dodaje da se on u tom periodu svog života bavio i producentskim poslom strpljivo čekajući svoju priliku.

Ubrzo, Brazilom se pronela priča o čudnovatom „gringu“ koji je u ovu južno-američku zemlju doneo novi zvuk i uspeo da „digitalizuje sambu“. Suba počinje da sarađuje sa mnogim brazilskim umetnicima i potpisuje albume Katje B, Sibel, Arnalda Antunesa, Marine Lime, Žoaoa Paraibe, Marise Monte, Bebel Žilberto i mnogih drugih. Mnogi od ovih muzičara saglasni su u tome da je Suba stvorio elektronsku muziku Brazila. Sa Milanom Mladenovićem (EKV) 1994. godine u Sao Paolu snima zajednički album „Angel’s Breath“, koji je ujedno bio i poslednji Milanov projekat. Na ovom album Suba uspeva da poveže balkanske folklorne motive sa dinamičnim brazilskim ritmovima.
Milan je u jednom razgovoru o ovom albumu rekao:

- Album „Angel’s Breath“, predstavlja nastavak mog rada u borbi protiv primitivizma u današnjoj kulturi, koji je uzeo maha uglavnom zbog nemilosrdnih političkih igara moći, koje su prouzrokovale sveopšte udaljavanje od spiritualnog.

Paralelno sa radom na muzici drugih autora Suba priprema i svoj album „Sao Paulo Confessions“, koji je i zvanično trebao da ga ustoliči na muzičkom tronu. Taj trenutak ipak nije dočekao.

Mitar Subotić preminuo je 02. novembra 1999. godine na vrhuncu svoje slave, pokušavajući da iz zapaljenog studija spasi snimke tek završenog albuma „Tanto tempo“ brazilske pevačice Bebel Žilberto. Kasniji nalazi pokazali su da se Suba ugušio od dima. Imao je trideset osam godina.

- Čuli smo se noć pre tog tragičnog događaja. Rekao mi je da je završio album od Bebel i da uskoro kreće za Novi Sad. Spremao se za evropsku promotivnu turneju (Pariz, London, Brisel, Novi Sad) povodom izlaska „Sao Paulo Confessions“. Planirali smo da zajedno odemo i u Rusiju, pošto je bio oduševljen tamošnjom duhovnom muzikom – prepričava poslednji razgovor sa sinom Subina majka.

Album „Sao Paulo Confessions“ u Japanu, SAD i Briselu, posthumno objavljuje poznata belgijska izdavačka kuća Crammed Disc, i ovo ostvarenje do danas ostaje jedno od njihovih najprodavanijih izdanja. Isti izdavač 2002. godine objavljuje album „Suba Tributo“ na kojem se nalaze snimci brazilskih muzičara sa kojima je Suba sarađivao.
Subina muzika nastavlja da živi kroz niz projekata i manifestacija organizovanih u njegovu slavu. U Sao Paulu postoji Subin Institut, jedan plato u Limanskom parku nosi njegovo ime, kao i jedan od stejdževa na EXIT festivalu.

Velika je granica između večnosti i trenutka, i samo odabrani uspeju da pređu preko nje. Mitar Subotić je dajući svoj život za muziku prešao tu liniju, a ulice Sao Paula će još dugo u ritmu sambe pevati o „Gringu Paulisti“, muzičkom revolucionaru iz male zemlje u Evropi.

(objavljeni na sajtu "Novine novosadske", 28. marta 2014)

.

Vladimir Skočajić Skoča: "Elektro pionir" (tekst o Subi, Politikin Zabavnik, br.3237, 2014)

Ilustracija: David Vartabedijan

Svaki drugi dan neko izgovori frazu „Ta osoba živi za muziku“. Međutim, postoji li neko ko je umro za muziku? Novosađanin Mitar Subotić Suba jeste.

Ovo je priča o čoveku koji je mogao postati jedan od naših najpoznatijih muzičara u svetskim okvirima. Na žalost, tragična sudbina je umešala prste i Mitar Subotić Suba je zauvek napustio ovaj svet 2. novembra 1999. godine. Da tragedija bude još veća, on je umro na kreativnom vrhuncu. Ako njegovu muzičku karijeru uporedimo sa izgradnjom kuće, Suba je temelje postavio početkom osamdesetih godina, a krov je završavao upravo te 1999. Iako je ta kuća predivna i bez par crepova koji nedostaju, ostaje veliki žal što je njegov pohod ka uspehu bio iznenada prekinut.

Muzičar iz senke

Mitar Subotić je bio pionir elektronske muzike na prostorima bivše Jugoslavije. Rođen je u Novom Sadu 1961. godine, a u istom gradu je diplomirao na Akademiji umetnosti, na odseku za kompoziciju i orkestraciju. Pod uticajem nemačkog benda „Kraftwerk“ i britanskog kompozitora Brajana Inoa, Suba počinje da se zanima za elektronsku muziku još u tinejdžerskim godinama. Nakon diplomiranja odlazi u Radio Beograd na kurs elektronske muzike kog je držao britanski saskofonista Pol Pinjon. Tada otkriva sintisajzer koji će do kraja života biti njegov osnovni instrument.

Poslednjih godina postao je trend da poznati muzičari kriju svoj identitet. Tako na primer grupa “Daft Punk” nastupa pod maskama tj. kacigama, a britanski dab step umetnik “Burial” objavljuje albume pod pseudonimom i tek mali broj ljudi zna kako on zapravo izgleda. Suba je to radio još početkom osamdesetih. Naime, pod pseudonimom “Rex Ilusivii” (što na latinskom znači “kralj iluzije”) Suba je svake nedelje slao svoje snimke Draganu Gojkoviću, autoru tada kultnih emisija “Novi vidici” i “Yu pop scena” na Radiju Novi Sad. Gojković je bio oduševljen originalnošću Subinih sintisajzerskih kompozicija i redovni slušaoci ovih emisija su već tada zapamtili ime “Rex Ilusivii”. Posle godinu dana “igranja u mraku” Suba je konačno Gojkoviću otkrio svoj identitet, kada zvanično i počinje njegova karijera.

Pečat u jugoslovenskoj muzici

Osamdesete godine prošlog veka bile su doba kada je Suba praktično stekao ime u svetu muzike. Kao “Rex Ilusivii” objavio je nekoliko pesama koje su završili na kompilacijama “Ventilator” (PGP RTB), a debi album “Dissilusioned!” je objavio 1987. godine. Centralna tema albuma “Thanx Mr. Rorschach” bila je dvadesetpetominutna oda francuskom kompozitoru Eriku Satiju, koji je u to doba bio Subina glavna inspiracija. Klavir u toj kompoziciji je svirala Branka Parlić, a pored nje na ploči “Disillusioned!” učestvovali su Milan Mladenović, Massimo Savić, Zoran Radomirović Švaba (iz grupe “Električni orgazam”) i drugi.

Saradnja sa drugim muzičarima je obeležila celu Subotićevu karijeru. Tih osamdesetih je svirao sa Marinom Perazić (kompozicija “Plava jutra”), sa Milanom Mladenovićem je snimio obradu klasika Džejmsa Brauna “Sex Machine”, a sa pijanistom Aleksandrom Dujinom (istim onim koji je neizostavni član pratećeg benda Đorđa Balaševića) snima džez temu “Jedan smer” koja nikada nije objavljena.

Pored dara za stvaranjem muzike, Suba se vrlo uspešno bavio produkcijom. On nije producirao mnogo ploča, ali tih nekoliko spadaju u samu antologiju jugoslovenske muzike: album “Bolero” (1985) zagrebačkog benda “Haustor”, kultni album grupe Slobodana Tišme “La Strada” (1987), “Samo par godina za nas” (1989) od “Ekatarine velike”, kao i ploču “Igre bojama” beogradskog sastava “Oktobar 1864” (1988). Mnoge, mahom novosadske grupe su unajmljivale Subu da im bude inženjer zvuka na snimanju, a jedna od njih je bila i “Obojeni program”.

Muzika za opuštanje

Zajedno sa multimedijalnim umetnikom Goranom Vejvodom, Suba 1988. godine u Parizu snima album “The Dreambird, in the Mooncage”. Reč je o ambijentalnoj ploči na kojoj su njih dvojica izmešali muziku sa zvucima iz prirode. Specijalno za ovu priliku Suba je boravio na Madagaskaru gde je snimao zvuke ptica, preko kojih je u studiju sa Goranom odsvirao klavijature. Rezultat je retko lepa i opuštajuća ploča koja odiše spokojem i uz koju je autor ovog teksta zaspao “mali milion” puta. Kada bi ovu ploču čuli na primer Brajan Ino ili Harold Bad, siguran sam da bi bili oduševljeni, te ne čudi da je upravo za ovo izdanje Suba dobio nagradu Unesko fonda za promociju kulture. Beše to njegov prvi album koji je zvučao “više svetski nego naše”. Da biste uživali u ovim predivnim, sanjivim zvucima dovoljno je da odete na Jutjub i ukucate “Mitar Subotić & Goran Vejvoda – Dreambird”.

Brazil

Početkom poslednje decenije prošlog veka, Subotić se seli u Sao Paolo. Tada je već ona zamišljena kuća o kojoj smo pričali na početku teksta dobila prvi sprat. U Brazilu, Suba počinje da pravi drugi, polako i strpljivo. Prvo je snimao namensku muziku za reklame, za radijske džinglove, modne revije, pozorišne predstave, a uporedo sa tim bavio se i producentskim poslom. Logično, u početku je više radio ono šta su mu poslodavci tražili, a malo manje ono šta je on želeo. Mic po mic, godinu po godinu, sve manje je bilo ovih prvih, a sve više ovih drugih poslova.
Zajedno sa brazilskim muzičarima i Milanom Mladenovićem 1994. snima album “Angel’s Breath” koji je svojevrsna mešavina brazilskih i srpskih etno ritmova. To je ujedno bio i poslednji album Milana Mladenovića koji je preminuo iste godine kada je ploča objavljena.

Kruna karijere

Svih tih godina Suba je predano smišljao i pisao pesme za sopstveni album. Ploča “São Paulo Confessions” objavljena je krajem septembra 1999. godine i to je jedino njegovo izdanje pod imenom Suba. “São Paulo Confessions” beše kruna karijere – to je njegovo ubedljivo najzrelije i najlepše delo. Tu čujemo i elektroniku koja je bila njegov zaštitni znak, ali i bosanovu (čarobna verzija Žobimovog klasika “Felicidade”), pop i na momente džez. Spisak gostiju je bio impresivan: tada dvadesetejednogodišnja pevačica Sibel, zatim Katija Bi, kompozitor i pevač Arnaldu Antunis, gitarista Robert Frehat i mnogi drugi. U pitanju je krem brazilske muzičke scene – oni koji nisu bili poznati tada, slavu će steći u 21. veku. Suba je imao nos za mlade, darovite muzičare.

Uporedo sa radom na svom albumu, producirao je debi izdanje Bebel Žilberto (unuke slavnog Žoaa Žilberta) “Tanto Tempo”. Kada je u pitanju komercijalni uspeh, on je polagao više nade u njenu ploču nego u svoju, potpuno svestan koliko su bile prijemčive njene melodične pesme. Činilo se da mu se smešio novi uspeh. A onda se desila tragedija.

Požar

Za 2. novembar 1999. bila je planirana brazilska promocija njegovog albuma “São Paulo Confessions” koji je objavljen samo mesec dana ranije. Igrom sudbine, baš te večeri požar je iznenada zahvatio Subin studio. U njemu su se nalazile originalne master trake na kojima je bio album “Tanto Tempo”. On je zajedno sa Bebel pojurio u studio pokušavajući da ih spase. Nekoliko puta je ulazio i izlazio kroz gusti dim, iznoseći trake. Na žalost, tom prilikom se nagutao previše ugljen monoksida i njegova pluća nisu izdržala. Bebel je preživela, njeni snimci su preživeli, ali ne i Suba. Umro je u 38. godini.

Kao što je i predviđao, ploča “Tanto Tempo” je zaista doživela ogroman uspeh. To je jedan od najprodavanijih brazilskih albuma van Brazila u poslednjih 15 godina. Ko zna da li bismo ga ikada čuli da Suba te noći nije dao život za njega. Iako priča o njemu ostavlja gorak ukus u ustima, ostaje nam da se tešimo činjenicom da je neko sa naših prostora učestvovao u snimanju jedne tako važne i lepe ploče.

Kada je u pitanju elektronska muzika na prostoru bivše Jugoslavije, ne postoji važnije ime od Mitra Subotića. On je bio inovator i uvek par koraka ispred svog vremena. Ne samo da nije znao za strah kada je u pitanju eksperimentisanje sa novim muzičkim žanrovima, već nije imao strah generalno. Suba je u najbukvalnijem smislu te reči dao svoj život za muziku. Koliko još takvih ljudi znate?

Massimo Savić o Subi, Milanu i snimanju albuma "Disillusioned"

"Upoznao sam se sa Milanom u mjestu Otočec Ob Krki na festivalu alternativne glazbe. Tog dana su svirali D Bojs, Katarina II, ne znam da li su tada bili Ekatarina Velika, i Dorijan Grej na kraju. Recimo bila je 1983. ili 1984. godina...Tada smo se upoznali Magi, Milan i ja...Nakon toga sam prohodao sa jednom djevojkom u Beograda, i došao sam malo živjetu u Novi Beograd, a Milan je isto bio iz Novog Beograda, pa smo se dosta čuli i sretali. Kasnije u njihov bend je došao bubnjar iz Novog Sada (Ivan Fece) Firči sa kojim sam bio izvrstan prijatelj i često sam odlazio u Novi Sad.

Massimo kaže da postoje tri kompozicije nakojim su radili Firči, (Zoran Radomirović) Švaba i (Mitar Subotić) Rex Ilusivii, dok je Milan Mladenović pisao tekstove: "Trebao je i Milan doći na taj sešn, ali se razbolio, pa je tekstove javljao telefonom. Poslao je te tri pjesme koje još nisu izdate. Firči ih je iskopao u Radio Novom Sadu pa ćemo vidjeti šta će bit s tim pjesama. Ne bi bilo loše da se to pusti u opticaj, jer nije loše. Vrlo otkačenih gitara sam snimio, a jedan Rom je svirao violinu.

Kasnije se pojavio drugi album (1984) Ekatarine Velike, sa "torture never stops" na početku. "Tako počinje jedna pjesma Frenka Zape. Stalno sam govorio tu poštapalicu 'torture never stops' kad god se nešto negativno zbiva, a opet i kad je pozitivno, nije važno, bitno je da ne prestaje. Tako počinje album. Milan i Magi su me zvali da uđemo u studio i dali mi kart blanš 'Izvoli radi đto god hoćeš'. Dali su mi stvarno otvorene ruke što se tiče gitare, glasova, govora, a kasnije učestvovanja u aranžmanima. Što god sam želio to sam radio u studiju i oni su bili za to. "Hodaj" je dvoglas i to je stvarno dobro. Nikad neću zaboraviti koncertnu promociju (drugog albuma) u SKC-u (Studentski kulturni centar) gdje sam svirao gitaru i pjevao 'Hodaj'! To je stvarno impozantno bilo."

Saradnja se prema Massimovim rečima nastavila na albumu "Disillusioned" (1987) Reksa Ilusivija. "To je bilo vrijeme kada sam u Novi Sad dolazio autobusom iz Zagreba sa pojačalom, gitarom i torbama. Ništa meni nije bilo teško! A današnji klinci bi odmah htjeli novce. Mi o tome nismo razmišljali. Bilo je bitno da nam neko da mali studio da se zezamo i to snimamo. Reks je bio sredio studio u Radio Novom Sadu i pozvao je ljude da dođu. Imati studio u Novom Sadu bio je dovoljan razlog da svi mi dođemo. Spavamo kod Reksa i improviziramo u studiju. Tako je bila jedna čudna situacija...Reks je rekao da ima gotove pjesme. Dolazim kod Reksa doma, a on upali mašinicu i čuje se samo tup tup tup, i kaže 'to su pjesme'. Rekoh "Suba nemoj se zezati to nema veze sa pjesmama!" Onda smo Švaba i ja sjeli i radili neke harmonije sa Reksom i napravili tih nekoliko pjesma. Milan je pisao tekstove", kaže Massimo i nastavlja:

"Mi smo ljudi koji su odrastali na istoj glazbi. Jednostavno se zna, ko se bavio glazbom u osamdesetima znao je za album "My Life in the Bush of Ghousts" (Brajana Inoa i Dejvida Birna). Ili dupli živi Pitera Gebrijela. Slušali smo istu glazbu, čitali iste knjige...mi smo post-novovalna ekipa koja je bila potpuno na istoj liniji, potpuno smo isto razmišljali. Ja sam bio domaćin u Zagrebu, a Milan i (danas pokojni bubnjar Električnog orgazma Goran Čavajda) Čavke u Beogradu. 
Vrlo lijepo vrijeme."




* Intervju objavljen u YellowCab magazinu 2009.