"Čini se da je ovakav eklektizam malo preambiciozan zahvat, i da nema odgovarajuće motivacijsko uporište; takođe, nisam siguran da je spoj Satieja i Bore Stankovića onaj pravi - više bi, možda (ako je bilo nužno preneti atmosferu dramskog teksta), odgovarao
Brechtu (uz, čak, neki song Kurta Weilla).
Ove, samo uslovno shvaćeno, primedbe, naravno, ne umanjuju ekskluzivnost, osobenost, i neosporni kvalitet ploče o kojoj je reč, a naročito njen pionirski značaj u našim geografskim koordinatama. Rex Ilusivii (Kralj iluzije), koji, uzgred, trenutno radi druge, možda i zanimljivije projekte, ovom pločom stavio je tačku na jedan period svog delovanja, i potvrdio svoj neosporni dignitet, a možda inaugurisao trend koji, istina, nedostaje našoj sceni, a koji, ipak, ne može svako da sledi."
(Kompletan tekst autora Đorđa Kurčubića dostupan je ovde >> zahvaljujući Yugopapiru, čiji rad možete podržati na platformi Patreon >>)
Нема коментара:
Постави коментар