Gringo Paulista :: dokumentarac o Subinim danima u Brazilu

Dokumentarni film Igora Lečića o Subinim danima u Brazilu, a produkciji Suba Fondacije biće premijerno emitovan u okviru festivala Dok'n'Ritam 24. septembra u Jugoslovenskoj Kinoteci.

Film otkriva do sada malo poznate ili potpuno nepoznate detalje o Subinom životu i karijeri u Brazilu od 1990. do 1999. godine zahvaljujući pričama koje su podelili Bebel Žilberto, Žoao Paraiba, Mariza Ort, Fabio Golfeti, Beko Dranof i mnogi drugi.

Trejler
👀

Više o Subi i projektu - Večernji List >>

SUBAsoba // Rex Ilusivii u Zagrebu (27.4 - 15.5.)

Fondacija „Mitar Subotić - Suba“ u saradnji sa Srpskim kulturnim centrom Zagreb i Odjelom za kulturu Srpskog narodnog vijeća predstaviće rad muzičara čiji je opus obeležio kako muzičku scenu ovih prostora, tako i modernu muziku Brazila.

Prostori Srpskog kulturnog centra / SKC (Preradovićeva 21, Zagreb) i Kulturno informativnog centra / KIC (Preradovićeva 5) će od 27. aprila do 15. maja biti središte audiovizuelnog istraživanja posvećenog jednom od najvažnijih modernih muzičara sa ovih prostora – Mitru Subotiću Subi.

Na regionalnoj sceni poznat kao muzičar i producent koji je sarađivao s umetnicima poput grupe Haustor, Milanom Mladenovićem, EKV, Massimom Savićem i Marinom Perazić - Suba je tokom karijere sarađivao i sa globalnim muzičkim zvezdama među kojima su i Bebel Žilberto, Taciana, Žoao Paraiba i Toni Skot.

Karijera Mitra Subotića Sube i danas intrigira ljubitelje i teoretičare muzike. Ovaj klasično obrazovani muzičar započeo je karijeru početkom osamdesetih godina, sarađujući sa različitim umetnicima pod pseudonimom Rex Ilusivii. Dok su ga saradnje sa bendovima poput Haustora (album „Bolero“), Ekatarine Velike („Samo par godina za nas“), Oktobra 1864, La Strade i drugima etablirale kao jednog od najinovativnijih producenata s ovih prostora, Suba je paralelno gradio autorski put stvarajući ambijentalnu muziku zasnovano na spoju lokalnog etno zvuka i elektronike (album „In the Mooncage“).

Zahvaljujući UNESCO nagradi za promociju kulture Suba se seli u Pariz, gde dodatno razvija interes za zvučne ambijente, a potom odlazi u Sao Paulo u Brazilu, gde tokom devedesetih sarađuje s nizom ondašnjih istaknutih imena. O njegovu značaju svedočio je i BBC, koji ga je u serijalu posvećenom brazilskoj muzici istakao kao ključnu figuru electro-bossa nova pokreta. Krunu njegovog rada u Brazilu čine produkcija albuma „Tanto Tempo“ Bebel Gilberto (najprodavaniji album jedne umetnice izvan Brazila), kao i album „São Paulo Confessions“ (Crammed Discs/Islandlife/Sony/Trama music), koji je uvršten u anale svetske muzike i danas se slavi kao izuzetan spoj moderne elektronike i brazilskih muzičkih stilova.

Program u prostorima Srpskog kulturnog centra  i Kulturno informativnog centra trajaće tri nedelje, a zagrebačka publika će imati priliku da učestvuje u kustoskim vođenjima, radionicama, muzičkim večerima posvećenim projektima poput Angel’s Breath (saradnja sa Milanom Mladenovićem), koncertu sastava Modern Quartet, kao i projekcijama dokumentarnih filmova u Surogatkinu KIC.

Interaktivna instalacija „SUBAsoba“ nije samo hronološki prikaz njegove karijere, već celovito čulno iskustvo. Posetioci će ulazati u prostor koji pulsira Subinim zvučnim pejzažima – od nagrađivane ambijentalne muzike „In the Mooncage“ do ritmova i zvukova Brazila sa „São Paulo Confessions”, uz projekcije filmova i video radova koji slave njegovu karijeru.

Interaktivna instalacija „SUBAsoba“ otvara se u ponedjeljak, 27. aprila u 19 sati, a detaljan program dostupan je na stranicama SKC-a i Fondacije „Mitar Subotić-Suba“.

Izložba i popratni program se održavaju uz finansijsku podršku Ureda za ljudska prava i prava nacionalnih manjina Vlade Republike Hrvatske.

Ulaz na sve programe je slobodan, a više informacija dostupno je na https://subafondacija.com/

SUBAsoba u Beogradu: zvuci, reči & snimci (21 - 25. mart 2023.)

Ukoliko niste bili u SUBAsobi, ili želite da ponovo čujete neke priče o Subi, njegovoj muzici, izdanjima i životu - svi razgovori održani od 21. do 25. marta u okviru Kontakt konferencije postavljeni su na YouTube kanal Fondacija Mitar Subotić Suba, a to je:

https://www.youtube.com/@subafondacija.

Snimci razgovora, od poslednjeg ka prvom:

Tribina Suba i Prijatelji: Marina Perazić, Moma Rajin, Igor Popović, Petar Janjatović, Ivan Fece Firči, Aleksandar Žikić: https://www.youtube.com/watch?v=hkIPYxJRGNQ

Ekranizacije Subine muzike: https://www.youtube.com/watch?v=PUuFGUx3qUE

Suba od 2013. do večnosti: DJ Brka & Vladimir Ivković
https://www.youtube.com/watch?v=x4c2Xgqc-NQ

Promocija diska SUBA Novi Sad 22 (Ruža Subotić, Zoran Janjetov i Petar Janjatović):
https://www.youtube.com/watch?v=e3rpdW0aRvM

Milan Milojković: Thanx mr Rorschach
https://www.youtube.com/watch?v=CzNbEwwHT6s

Razgovor sa Tijanom T: https://www.youtube.com/watch?v=iVGIgujYofk

Otvaranje i vođenje kroz izložbu: https://www.youtube.com/watch?v=Bh3k_EeySas

Mitar Subotić Suba: U potrazi za muzikom što kuca u srcu zemlje (Lice ulice, decembar 2022.)

Želja da ukažu na lepotu njegove muzike, i ljubav prema Mitru Subotiću Subi nedavno su u Novom Sadu okupili putnike iz različitih delova sveta. Muzika, tekstovi, dokumenta, fotografije, audio-vizuelne instalacije, glasovi i sećanja - sve to su u „Suba sobi“ tokom sedam dana novembra 2022. sa posetiocima „Suba sobe“ delili poštovaoci i zaljubljenici u Subinu muziku iz Brazila, Nemačke, Engleske, Francuske, Holandije, Amerike i Srbije. Iako različitih generacija, kultura i jezika – okupljani su se savršeno razumeli, kao i za vreme muzičkih jam-sessiona tokom kojih su re-kreirali ideju muzičke Pangee koju je Suba stvarao tokom života.

Ali, ko je taj čovek, ovde godinama zapostavljen, a čije ime je Bebel Žilberto izgovorila čim je stala pred publiku u Srbiji 2007. godine („I’m here, in the land of Subaaaa!“) i čiji se album „Sao Paulo Confessions“ našao u čuvenoj knjizi „1001 Albums You Must Hear Before You Die“?

Ko je Rex Ilusivii?

Priču o njegovom putovanju za muzikom započeti na sledeći način.
Mitar Subotić Suba je rođen 23. juna u Novom Sadu, dva meseca nakon što je jedan čovek po prvi put uspeo da uzleti, napusti Maticu Zemlju, obleti je, i vrati joj se u zagrljaj.
Ta činjenica za ovu priču nije nevažna. Od te, 1961. godine stanovnici Zemlje počeli su drugačije da posmatraju i shvataju svoj jedini dom, ovu planetu.

Suba je odrastao u gradu i porodici koja je negovala ideje multikulturalnosti.
Majka Ruža je bila novinarka i urednica, a Mitrov otac Radomir–Nenad Subotić radio je na TV Novi Sad kao scenarista, reditelj i autor više od 350 TV emisija posvećenih kulturama vanevropskih zemalja, te je i odlikovan za kulturne zasluge ordenom Vlade Brazila 1988. Možda je i to mladog Mitra dodatno usmerilo ka ideji da je muzika univerzalna sila, i da ona može nastajati uklapanjem komponenti koje su naizgled nespojive. U seminarskom radu koji je pisao 1983. citira ideju Hansa Kajzera i Rudolfa Hasea da "muzika kuca i u grudima Zemlje” i poredi sličnosti kultura i muzika od Afrike do Japana, verujući u neophodnost međusobnog zbližavanja, “zato što imamo zajedničku sudbinu".

Početak Subine muzičke karijere otkriva nam još jednu važnu komponentu njegovog rada. Suba je od prvog dana nastupao kao muzički antiheroj, a u projektima na kojima je radio tokom života kao da se trudio da ne bude u prvom planu. Prve napravljene snimke ostavljao je na portirnici tadašnjeg Radija Novi Sad za Vitomira Simurdića, legendarnog urednika radio programa, ali bez otkrivanja svog imena.
Služio se čudnim pseudonimom: Rex Ilusivii. Taj pseudonim najčešće se prevodi kao “Kralj iluzija”, ali nam latinski koren te reči daje i drugo, zabavnije značenje - a to je “provokacija”. Provokacija postoji i u samom imenu, jer je ono napisano “gramatički netačno”.

Suba je od prvog snimka provocirao: naša srca, uši i naše poimanje muzike. Kompoziciju "Plazma" je kreirao usporavajući snimke frula indijanaca sa Amazona. Na snimku "Zla kob" kombinovao je pravoslavnu duhovnu muziku i elektroniku, a u kompoziciji “Ptice” je u sve to umešao i sempl “proroka” iz filma “Žitije Brajanovo”.

Sačuvani snimci iz tog vremena otkrivaju Subinu stalnu spremnost na igru, izuzetnu duhovitost i potpunu okrenutost ka muzici koja je “živa”, neprekidno se menja.

Klasično muzički obrazovan, vanredno talentovan, naslušan najrazličitijih vrsta muzika i dokazano spretan u korišćenju studijske opreme za dobijanje neverovatnih zvučnih slika, Suba počinje da radi na svim kanalima. Istovremeno radeći muziku za pozorišne predstave i filmove, snima i sa Masimom Savićem, Igorom Popovićem iz benda Jakarta i Kostom Bunuševcem, između ostalih. Sa Marinom Perazić snima i danas čuvena “Plava jutra”, a sa Milanom Mladenovićem pank-fank obradu “Sex Machine” Džejmsa Brauna. Sa Milanom će tokom godina sarađivati još mnogo puta, a između njih dvojice će zauvek postojati duboka međusobna privrženost.

Iako neumoran u stvaranju muzike za novi svet, Suba tek 1987. godine objavljuje prvi i jedini vinil u tadašnjoj Jugoslaviji. Objavljen u skromnom tiražu od 500 primeraka, ovaj vinil je otkrio Subinu spremnost da uplovi u neočekivane eksperimente. Pored pesama na kojima gostuju Milan (“Nabor na postelji”, “Courage”) i Masimo (“Facedance”), drugu stranu vinila činila je samo jedna kompozicija – “Thank You, Mr. Rorscharh”, na kojoj je kombinovao čuvenu Satijevu klavirsku temu (svirala je Branka Parlić), ambijentalne zvuke okoline, i audio zapis govora Hadži-Mitketa iz “Koštane”. Sa distance od 35 godina - taj spoj i danas zvuči sveže i avangardno.
Suba je u tadašnjim (retkim) intervjuima tvrdio: “Ne pišem tekst na muziku, nego muziku na zvučni zapis situacije koja mi se dogodila (...) Želim da snimam, kao što i radim, potpuno različite stvari (...) Ne znam šta će biti, ali odlično će zvučati.”

Uskoro će snimiti i "In the Mooncage" – muziku nastalu spojem elektronike i uspavanki za decu i narodnih pesama sa Balkana. Dugo smatrani za “izgubljene” ti snimci su konačno objavljeni pre nekoliko godina, a Subi su doneli UNESCO nagradu i omogućili da se prvi put zaputi u Pariz. Tamo radi i sa Goranom Vejvodom, umetnikom koji se već bio iselio iz Jugoslavije nakon nekoliko godina aktivnog učešća na našoj novotalasnoj sceni. Rešeni da kreiraju album ambijentalne muzike, Goran i Suba slažu slojeve zvuka preko snimaka ptica sa egzotičnih ostrva. Ova muzika je poslužila kao predložak za zvučno-prostornu instalaciju “The Dreambird” koja je postavljena u Novom Sadu 13. juna 1987. godine. Iako prvobitno nije bilo planirano da ovo delo bude objavljeno, Suba ga je nekoliko godina kasnije štampao u Brazilu u malom tiražu, zbog čega se i “Pticama” takođe dugo pričalo kao izgubljenom albumu.

Nakon saradnje sa Haustorom na albumu “Bolero”, Subino ime se pojavljuje i na omotima albuma La Strade, Oktobra 1864, Ekatarine Velike (“Samo par godina za nas”, “Dum dum”), kao i novosadske grupe Kalifornija. Fotografije i dostupna arhiva otkriva nam da u to vreme često nastupa sa Milanom pod imenom “Angel’s Breath”, a sačuvani “notni zapis” iz kataloga koji je najavljivao jedan od tih koncerata otkriva nam da njih dvojica ne stvaraju samo muziku-po-notama, već ostavljaju prostor za improvizacije koje ih vode do novih muzika i novih svetova.

Gringo Paulista, ili “naš stranac”

Kao mesto na kojem će se u potpunosti posvetiti toj ideji, Suba bira – Brazil.

"Brazilska muzika je toliko raskošna, to je jedinstvena planeta. Na svakih 500 kilometara imate novi ritam i muzički stil, autentičan, jedinstven, očaravajući", pričao je.

Povodom nedavno reizdatog albuma “The Dreambird” Goran Vejvoda piše: “Suba je imao potrebu da se udalji od svojih suvih evropskih intelektualnih okvira i duboko zaroni u druga mesta i otkrije i oslobodi svoj duh i telo. Njegova znatiželja je bila beskrajna, kao i njegova žeđ za umetnošću i znanjem. Kada je stigao u Brazil suočio sa neverovatnom razlikošću koju je ta muzička scena nudila i on je skočio u njene dubine i počeo da istražuje sve njene slojeve i kompleksnosti (...) Brazilski spoj različitih kultura postao je njegova mantra. Kako neko ko dolazi iz daleke Vojvodine, dospe u Brazil i tamo unapredi i osveži nešto što je svet uzimao zdravo za gotovo? Kako je on uspeo da udahne novu duhovnost i muzikalnost u širom sveta obožavani brazilski vajb? Razlog za to je što je Suba već na neki način bio pripremljen i bio proizvod te beskrajne mešavine u kojoj se našao (...) Mi smo bili migranti koji su tražili nešto što nismo imali ili što nam je nedostajalo, bežali smo od onoga što smo mislili da znamo i hrlili ka uzbudljivom, misterioznom i nepoznatom bivstvovanju.”

Prvi projekat na kojem je radio u Brazilu sa perkusionistom Žoao Paraibom zvao se "Memoria mundi", amalgam koji su kreirala dva čoveka koji znaju muziku i čiji je prvi susret, Žoao tvrdi, bio nezaboravan.

U intervjuu snimljenom za Radio Novi Sad 1990. godine on priča:

„Imam sreće, našao sam svoje mesto i dosta brzo sam se uklopio u tok muzičkog života koji se dešava u Brazilu. Imam fantastičnu saradnju sa jednim Buto teatrom. U Sao Paulu je najveća kolonija Japanaca van Japana. Taj buto je, za mene, nešto najbliže mojoj muzici - slike bez reči, sa kontrolom i koordinacijom pokreta.
Imam svoje Nade Kokotović ponovo, imam svoje Milane Mladenoviće tamo. Uspeo sam da preselim čitav moj mali svet iz Novog Sada, Beograda, Pariza, uspeo sam da ga pronađem u Sao Paulu. Sa te strane sam vrlo srećan. Imam sa kim, imam za šta, imam publiku koja će to da gleda, ili da čuje. Izgleda da sam napravio pravu stvar što sam otišao, pošto je za moju glavu to najbolje mesto na kojem sam bio.“

U jednom od pisama roditeljima, a koje se moglo videti u “SUBA sobi” zapisao je:
“Verovatno polako postajem brazilac.”

Muzika četvrtog sveta

Muzički – Suba je to zaista postao. Njegovo ime će se naći na nekim od najboljih albuma brazilske scene devedesetih godina koje su objavljivali Marina Lima, Arnaldo Antunes, Edson Natale, Taciana Barros, Mestre Ambrosio...
Bio je svuda.

U zimu 1993. godine u Brazil dolazi i Milan Mladenović. Žoao Paraiba kaže da je taj susret delovao “poput susreta dva brata koji se dugo nisu videli”. Zajedno počinju da stvaraju novu muziku, a delić atmosfere tih dana zabeležen je i u filmu “Praia do Ventu Eternu” koji je prošle godine objavila Zadužbina Milana Mladenovića.

Rezultat tih sesija bio je album “Angel’s Breath” koji objedinjuje različite senzibilitete i iskustva, vanserijsko i kompleksno delo koje zaslužuje visoko mesto na listama muzika pevanih i na našem jeziku.

"Sva ta četiri jezika izgradila su jedan poseban, peti jezik, koji je proizveo muziku bez tipičnog pečata ijednog od muzičara koji je svirao i učestvovao u kreiranju muzike. I zbog te mešavine, koja je nastajala mešanjem četiri tipična pečata i stvorila peti, ja ovu muziku zovem muzikom četvrtog, ne trećeg sveta.” 

Aleksandar Žikić u knjizi "Mesto u mećavi" potvrđuje da je "radni naziv projekta bio ‘Pangea’, prema imenu sveplanetarnog kopna koje se vremenom razdvojilo u današnje kontinente". Sa distance od gotovo trideset godina je potpuno jasno - “Angel’s Breath” nije samo remek-delo, već i album koji nagoveštava kako bi se dalje razvijala muzika Milana Mladenovića, da je poživeo.

Sao Paulo Confessions

Iako i u drugoj polovini devedesetih prezauzet saradnjom sa različitim muzičarima – Suba u to vreme stvara još dva muzička remek-dela, od kojih je prvo album “Sao Paulo Confessions”.

Na omotu tog albuma Suba priča: "Sao Paulo, Brazil (...) Stresan lavirint masivnih solitera, kilometarskih avenija i nemilosrdnog haosa. Zamislite 'Blade Runner' u tropima. Život u Sao Paulu je brz, lud i opasan, a stvarnost se neprekidno menja. Grad je pun ljudi iz svih krajeva Brazila i stranaca - i svi pokušavaju da shvate gde su se našli. Ukoliko imate vremena i strpljenja – otkrića će se smenjivati i upoznaćete čudne ljude i veoma posebna mesta... Ovde me zovu Gringo Paulista. Živim u ovom gradu deset godina, a osećam se kao da sam živeo nekoliko paralelnih Paulista života..."

O zvuku, slojevima i važnosti albuma "Sao Paulo Confessions"  piše se i danas, na  nekoliko svetskih jezika. Muzičar i producent Beko Dranof tvrdi da je u pitanju album koji je bio godinama ispred svog vremena i da je sledeći korak bio ozvaničenje činjenice da je Suba najveći. BBC je u muzičkom TV serijalu "The Sound of Brazil" Subi posvetio nemali prostor, tvrdeći da je postao najveći eksperimentator i najuticajniji muzički producent Brazila devedesetih.

Na žalost, Suba nije dočekao inauguraciju, kao ni objavu drugog albuma koji ga je učinio svetski poznatim i priznatim. Drugog novembra 1999. godine u ranim jutarnjim satima njegov studio zahvata požar. Iako je već bio spasen iz vatre, Suba se, po priči svedoka, vratio u dim i plamen da bi spasao master trake albuma “Tanto Tempo” koji je snimao sa Bebel Žilberto.
Nešto kasnije je umro u bolnici od posledica gušenja dimom.

Promocija njegovog solo-albuma "Sao Paulo Confessions" trebalo je da se održi sutradan.

“Tanto Tempo” je objavljen 2000. godine, i postao najprodavaniji album jednog brazilskog umetnika van Brazila svih vremena.

A Noite Sem Fim

U prvim godinama nakon Subine smrti o uspomeni na njega kao da su više brinuli njegovi prijatelji iz Brazila. Objavljen je album “Tributo” sa novim verzijama Subinih pesama, a zatim osnovan i “Suba Institut” u Sao Paulu.

U Srbiji je najpre tiho, a zatim sve glasnije - zahvaljujući zbiru ličnih entuzijazama “mama Sube” Ruže Subotić, Zoranja Janjetova (SUBorca), Branke Parlić i Subinih prijatelja i poštovalaca - pokrenuta inicijativa za objavljivanje njegove velike muzičke zaostavštine. Offen Music iz Nemačke je zahvaljujući neverovatnom trudu Vladimira Ivkovića i šire grupe ljudi već objavio nekoliko naslova koji nam pomažu da taj čudesni kaleidoskop bude potpuniji.

Svojevremeno pokrenut EXIT stage koji je nosio njegovo ime više ne postoji, a Subino ime se odnedavno može naći na tabli jednog malog platoa u Novom Sadu, te će se u njegovom rodnom gradu uskoro podići i spomenik o čijoj simbolici ne moramo pričati ovde.

Uprkos svemu - Subina muzika je već pronašla novu, mladu publiku, u čijim grudima ta muzika nastavlja da kuca. To se videlo i u “Suba sobi” koju su zajednički organizovali novoosnovana “Suba fondacija” i organizacija “Nove uši”, uz podršku Fondacije “NS 2022 – Evropska prestonica kulture”.

Na otvaranju ove multimedijalne instalacije bilo je i onih koji ne znaju mnoge detalje iz ove priče, ali koji su uveliko zaljubljeni u tu muziku.
To je bilo neminovno.
Jer, Subinu muziku intiutivno osećaju svi oni koji su svesni da imamo zajedničke korene i "zajedničku sudbinu", gde god se rodili, gde god pobegli, i gde god pronašli mesto na kojem smo u sazvučju sa sobom, svetom i njegovim ritmom.

I ako nam se ponekad učini da takvog mesta na Planeti trenutno nema, ili ga više nikada neće biti - zauvek imamo te zvuke i muzike koji će zauvek biti naša domovina.

*

Izabrana diskografija:

“Disillusioned” (1987.)

“In the Mooncage” (1988. / 2015.)

“The Dreambird” (sa Goranom Vejvodom, 1990 / 2022.) >>

“Angel’s Breath” (1994.) >>

“Sao Paulo Confessions” (1999.) >>

“Suba: Novi Sad” (izabrani radovi iz osamdesetih, 2022, CD promo)

*

(Tekst objavljen u magazinu Liceulice, decembar 2022 >>,
tematski posvećenom izmeštenosti iz sopstvenog jezika i kulture.
Fotografije: Suba Fondacija, Vladimir Radojičić, Prešlicavanje)

Zoran Penevski: "Posvećenje iluzija" (Suba Tributo, "Vreme", 2002)

Početkom aprila u prodaji će se naći album izuzetno značajnog belgijskog izdavača Crammed Discsa Suba Tributo na podetiketi namenjenoj savremenoj brazilskoj sceni Ziriguiboom. To je omaž autoru Mitru Subotiću Subi, tragično preminulom novembra 1999. godine. Izdavač se odlučio na ovaj korak zbog toga što je njegov album Sao Paulo Confessions (1999) postigao izuzetan uspeh i zbog njegovog producentskog rada na albumu Tanto Tempo pevačice Bebel Gilberto, na kome su veoma kvalitetno povezane elektronska i brazilska muzika. Ipak, osnovni ton ovog projekta je ono što je i artistički ton samog Sube: uporno sakupljanje avangardnih parčića da bi se uhvatila iluzija jednog inventivnog života koji se odvijao u neprestanom iskoračenju tako da sve počinje od samog kraja.

Požar koji je zahvatio njegovu radnu sobu odneo je u nepovrat, zajedno sa Subom, i originalne snimke sada legendarnog albuma Sao Paulo Confessions, natopljenog tropskim urbanizmom i elegantnom spregom promišljene elektronike, trip-hopa i emotivnih slapova. Od prethodno objavljenih samo na vinilu, na disku su zastupljena četiri remiksa: dve house verzije pesama Voce Gosta (Phil Asher) i Felicidade (Buscemi, The Funky Lowlives i Juryman). Pošto izvornih remiksa više nije moglo da bude, autorima je omogućeno da koriste delove s gotovog proizvoda ili da ponovo odsviraju određene deonice ili snime potpuno novu verziju (kao što su učinili Boyz from Brazil s temom Segredo). Autorskim rekonstrukcijama, Zero dB i Bigga Bush razgranali su kompoziciju Samba do Gringo Paulista, a brazilski producenti Bid, Apollo 9 s vokalistkinjama doradili su nekoliko sa Subotićem započetih numera. Posebnu pažnju na albumu zaslužuju tri živa snimka Sube i perkusioniste Joaoa Parahybaea, improvizacije iz Rija iz 1996. godine, koji pod nazivom Futuro Primitivo predstavljaju sukob tradicionalnih ritmova i divlje elektronike. Uz još nekoliko omaža i, praktično, prepeva, tu je i remiks zavodljive Tantos Desejos Modern Quarteta i pevačice Cibelle. Iza Modern Quarteta stoji autor Vanjus, zapravo Novosađanin Ivan Milinkov, koji projekat Suba Tributo smatra fantastičnim. "Uradio sam četiri remiksa još dok je Suba dolazio u Novi Sad 1999. godine. Zatim mi je urednik Crammed Discsa Marc Hollander javio da mu se pesme sviđaju, a i da bi sam Suba voleo da se objavi moj remiks. To su bili instrumentali, ali su oni želeli da ubacim malo vokala. Cibelle je otpevala sve ponovo u Brazilu, pa su mi to poslali i tako je nastala ova verzija", kaže Vanjus. U celoj priči je nezaobilazan i strip-autor Zoran Janjetov, više od Subinog vernog druga, ne samo zato što su rođeni istog dana. On je uradio omot – nezaboravni cover sa ženskim poluprofilom.

Svež i sugestivan, u mreži udaraljki, nepretencioznih glasova i digitalnih panorama, Suba Tributo plovi između intimnih karnevala i pitome klupske atmosfere.

Uz očekivano menjanje akcenata u pojedinim segmentima ili premeštanjem melodijskih sedimenata, album poseduje autonomnost koja se vidi i pod bremenom toplog sunca jednog muzičkog genija. Subina muzika ima nešto od poetike ptica (setimo se ambijentalnog prostiranja u Dreambirdu s madagaskarskim pernatim stanovnicima; pesme Ptice), usporene vrućine i kristalnih boja (uvek je tu bio žar – Arabija; jedna od najlepših domaćih pop-pesama Plava jutra koja i dalje nije objavljena kod nas), zaumnih izazova, ali i zauzdane erupcije (Angel’s Breath s Milanom Mladenovićem), dok su arhetipovi i etno motivi takođe bili znani i pre nego što je Brazil postao njen drugi dom (In the Mooncage iz sredine osamdesetih kao prvo ozbiljno sučeljavanje narodne muzike, konkretno uspavanki, i elektronike; susreti sa Satiejem u Thanx mr. Rorschach). Album Suba Tributo je posvećenje njegovom zanosu jer je dobro sklopljen narativni remake s različitim ukusima ushićenja i suza, pri čemu se kontekstualna blizina uzora i autorske umešnosti pretvara u prijateljstvo natopljeno poštovanjem i poverenje poznato onima koji se odista vole.

Marc Hollander se priseća kako mu je Suba jednom priznao da je 1989. godine dolazio do belgijskog izdavača i nudio mu svoje radove vezane za balet i pozorište (opus koji ostaje neistražen), ali da je bio odbijen. Međutim, da nije bilo tog odbacivanja, priča Suba, možda nikada ne bi prihvatio da studira narodnu brazilsku muziku, zbog čega je u Brazilu postao jedan od najznačajnijih producenata i autora. Pošto je kao Rex Ilusivii ostao upamćen osamdesetih kod nas (album Disillusioned, producent EKV-a, Haustora, Heroina…), Suba se vratio u Evropu kao kvazibrazilski umetnik. Čini se da je kralj iluzija u toj igri ukrštanja sudbine i stila opravdao svoje ime, s obzirom na to da je iz svoje večnosti nebivanja proizveo potrebu u našoj stvarnosti da se pristupi ponovnom kreiranju njegovog muzičkog lika. Suba Tributo je, na neki način, i opomena jer je uvek moguće izbeći ovakve kulturološke paradokse: da vrhunska dela autora s naših prostora, koji je ovde nedovoljno i poznat i objavljivan, pokazuju da svetska i domaća baština mogu da se uzajamno isključuju. I time se vraćamo na sam početak: prvi objavljeni demo-snimak Rexa Ilusiviija nosi naziv "Zla kob".

(Magazin "Vreme", broj 588, 11. april 2002.)

SUBAsoba :: prilog NS 2022

Kadrovi sa otvaranja SUBASobe, izjave autora multimedijalne instalacije i učesnika programa koji je održan u Kreativnom distiktu od 20. do 26. novembra 2022.

(Video je realizovan i postavljen na stranici platforme za razvoj kreativnih potencijala Novog Sada - Novi Sad 2022.)

Muzika od ptičjeg cvrkuta: Mitar Subotić & Goran Vejvoda – The Dreambird (Dragan Ambrozić, "Vreme")

Album "The Dreambird" dolazi iz herojskog doba osamdesetih kad je “ambijentalna” muzika tek zadobijala kredibilitet na sceni. I njegov nastanak desio se pod herojskim okolnostima, u oskudnim uslovima u kojima je imaginacija nadograđivala ono što je skromna tehnološka baza nudila.

Goran Vejvoda je 1987. živeo u Parizu, a Mitar Subotić Suba mu se pridružio u zajedničkom igranju audio-oblicima i pravljenju atmosferičnih kompozicija, uz pomoć basiste Paskala Humberta. Važnu ulogu odigrao je i jedan japanski CD, na kome je bio zabeležen terenski snimak Bird Island Seichelles, sa zvucima pevanja egzotičnih ptica i morskim talasima, kao izvora organskog sazvučja, koje čini okvir ovog kontemplativnog dela.
Ono je pod imenom The Dreambird, in the Mooncage te godine dobilo nagradu Uneska za promociju tradicionalne kulture. Snimljeni materijal Suba je poneo u Novi Sad gde je sve izmiksao i potom poneo sa sobom na studijski boravak u Brazil, dokle je dospeo zahvaljujući novčanom iznosu koji je podrazumevala pomenuta nagrada.

Brazil je postao zemlja njegovog izbora. Kad se tamo konačno preselio godine 1990, počinje prava izdavačka saga tokom koje je njegov prvi tamošnji album The Dreambird napokon objavljen 1992. na etiketi osnovanoj u tamošnjem katoličkom manastiru – Suba je uspeo da ubedi časne sestre da je u pitanju snimak namenjen meditaciji, jer je mogao biti objavljen samo tako, te ova ploča u početku nije ni bila namenjena široj javnosti. Povrh svega, od šest snimljenih numera, na originalnom kompakt-disku našlo se samo četiri, i tek je upravo objavljeno reizdanje iz 2022. zasnovano na master trakama u vlasništvu Vladimira Ivković a, izvuklo na svetlo dana sve bogatstvo zvučnih asocijacija koje su Mitar Subotić i Goran Vejvoda tako pažljivo sročili za nekoliko inspirativnih dana, pre tačno 35 godina.

Prvi put dostupan u punom sjaju, The Dreambird predstavlja najubedljivije svedočanstvo da je Mitar Subotić Suba zaista bio jedinstven talenat u ovoj graničnoj muzičkoj oblasti, kao i da je Goran Vejvoda za sobom mogao da ostavi mnogo više. Ovo su trenuci kad su njih dvojica zaista autentični umetnici na tragu nečeg novog: numere označene kao Meditations 1 – 6, samo se oslanjaju na već poznate muzičke uzore, od Erika Satija do Tangerine Dream, ali ubedljivo su samosvojne. Nalik su zvučnoj tapiseriji, koja intrigira prelivanjem nežnih melodija i preplitanjem sa zvucima prirode, dočarane pticama – njih čujemo tokom trajanja ovih kompozicija, nekad u prvom, nekad u trećem planu, ali skoro uvek prisutne, ponekad pomešane sa talasima. Izmišljeni pejzaž potpuno je bezvremenski i bez problema i danas dočarava izgubljeno jedinstvo čoveka i prirode.

(Objavljeno u magazinu "Vreme" broj 1662, 10. novembra 2022.)

Suba soba :: Novi Sad, od 20. do 26. novembra

"Suba je bio daleko ispred svog vremena, što je naš posao činilo dosta lakšim. Imao je sposobnost da komunicira, da uči druge jezike i kulture kao malo ko drugi. Njegov senzibilitet i interesovanje za ritmove i boje brazilske muzike učinili su naše partnerstvo lakim, pa smo delovali poput dva deteta koja se igraju na igralištu (...)
On je bio čarobnjak da napravi miks kultura, ritmova i osećaja čineći world music uspešnim žanrom širom sveta. Suba je svojom multikulturalnom vizijom razbio granice i predrasude."

Žoao Paraiba, Marina Perazić, Branka Parlić, Darko Rundek i drugi pričaju o Subi, povodom najavljene "Suba sobe" koja će u Novom sadu trajati od 20. do 26. novembra >>

Više informacija o projektu dostupno je i na sajtu novoosnovane Suba Fondacije ;)



 

Fabio Golfetti: Sećanja na Subu, Milana i Angel's Breath (za "Helly Cherry Magazine")

"Suba je bio ne samo dobar muzičar već je umeo da sjajno da manipuliše zvukom a u vreme kada je elektronska i kompjuterska muzika počinjala da dobija na popularnosti, Suba je svakako bio jedan od pionira u stvaranju novih zvukova. Obojica smo koristili isti Atari kompjuter koji nam je puno pomagao u radu.

Dok smo radili zajedno, u periodu dok je još bio na početku svoje karijere u Brazilu, mislim da je još uvek razvijao zvuk po kome će kasnije postati poznat. Kao neko sa strane, imao je jedinstven pogled na brazilsku muziku. Uspeo je da prepozna nešto u našem zvuku što mi, lokalni muzičari, ne bismo umeli."

Više u tekstu >>

Suba priča (intervjui, 1992/1993)

Iz arhive Jovanke Bebe Stepanović.

Prvi deo intervjua sa Subom snimljen je u Novom Sadu 1993 (00:00 - 27:13), dok je drugi obavljen telefonski, na novogodišnje veče 1992/1993.

Offen Music · Suba / Rex Ilusivii interviews 1993 and 1992/93

O projektu Angel's Breath (Nacional, 27. jun 2020)

"...Suba je diplomirao kompoziciju na Akademiji umjetnosti u Novom Sadu, bio je jedan od pionira elektroničke muzike u bivšoj Jugoslaviji i objavljivao je svoje snimke pod pseudonimom Rex Ilusivii, radio je muziku za televizijske emisije i kazališne predstave, odnosno, u svom stvaralaštvu se nije bavio rock’n’rollom. Milan je, s druge strane, bio dijete rock’n’rolla. Profesionalno ih je spojila želja za eksperimentiranjem i povezivanjem upravo tih različitih muzičkih backgrounda koje su imali pojedinačno. Od samog početka njihovog druženja, a to je bilo ranih osamdesetih, kada god bi se ukazala prilika za neko muziciranje, oni bi je iskoristili."

Detaljna priča o Subi, Milanu i projektu Angel's Breath objavljena u Nacionalu, 27. juna >>

BBC FOUR o Subi [video]

Iz emisije "Brasil, Brasil", emitovane na BBC Four u novembru 2007.

Subin rođendan u Limanskom parku (Prilog Radija 021)

(Objavljeno 24. juna >>)

Juče bi Mitar Subotić Suba napunio 59 godina. Kao i svake godine, i ove su se tim povodom okupili njegovi prijatelji, slušali njegovu muziku, pričali o njemu, malo i o sebi, zapravo o nama...



"Ima ljudi koji svojim delima nasmeše sunce, toliko snažno da ono posle njihovog zemaljskog veka još dugo obasjava sve one koje je takao taj čudesni čovek.

Takvi ljudi dokaz su da se ne može nestati zauvek. Prvenstveno zato što u plodovima njihovog dara dragoceno seme nalaze nove generacije, ono ključno zrno smisla zbog kojeg opstaje ovaj svet.

Čudesni čovek iz ovog zapisa je Mitar Subotić Suba, muzičar, kompozitor, producent, studiozni istraživač, neumorno radoznali notni globtroter koji je upravo notama prestigao budućnost, tako da i u našoj sadašnjosti one futuristički zvuče.

Subu je bolje slušati, nego pisati o njegovoj muzici. To je mislio i zagrebački "Kroacija rekords" kada je ovog juna reizdao album "Angel’s breath" koji je Suba napravio sa Milanom Mladenovićem.

Album "Angel’s breath" poklanjala je juče Mitrova majka Ruža Subotić, na Subinom platou u Limanskom parku, njegovim nekadašnjim saradnicima i prijateljima koji su se okupili da bi obeležili rođendan ovog izuzetnog umetnika.

Zanimljivo je da je ovo testamentarno delo Mitra Subotića i Milana Mladenovića, koji su zajedničkim snagama reizdale pomenuta zagrebačka muzička kuća i Zadužbina Milana Mladenovića, odmah po objavljivanju završilo na drugom mestu najprodavanijih albuma HR top liste.

"Angel’s breath" i danas, 26 godina po objavljivanju, sveže je, snažnopulsirajuće i kompleksno delo kojim dva vrsna muzičara propituju sve ono što je tištilo - njih onda, nas - danas, sve ono što svet vodi u zabludu da je jesti nastalo od jesam.

Suba i Milan nisu stigli da nastave svoju saradnju koja bi nas dovela do ko zna kojih svetova, ali smo juče – okupljeni na Subin rođendan – uradili ono što se danas nažalost retko radi - zastali. Stali da bismo se setili zašto je važno da radimo ono što najbolje umemo, zašto je važno da poštujemo ono što neki drugi ljudi najbolje rade i zašto je prevažno da katkad stanemo i ništa ne radimo, da samo stanemo u nekom parku i oslušnemo daleke ptice što iznad Madagaskara i Sao Paola lete..."

Jugovinil o Subi [emitovano 2. novembra 2019.]

Povodom 70 godina postojanja Radio Novog Sada, 2. novembra 2019. emitovana je emisija "Naše vreme" Siniše Karavle i Marice Jung o Mitru Subotiću Subi. U emisiji o Subi govore:  Jan Šaš, Zoran Janjetov, Karolj Kovač, Zlatko Karavla, Igor Lečić, Deže Molnar...
Pripremio: Nikola Glavinić

Emisija je dostupna za preslušavanje ovde >>

Suba priča o Brazilu, 1990 (intervju za RTNS)

(Transkript dela intervjua koji je sa Subom napravila Jovanka Beba Stepanović, 1990. godine)

"Ja kada sam došao sa stvarima koje sam pravio u Jugoslaviji i koje sam pravio i tamo, one su za njih potpuno egzotične, i potpuno su šokirani tim nekim novim zvucima i novim slikama koje im dajem. Tako da imam sreće da sam našao svoje mesto i da sam se dosta brzo uklopio u muzički tok. Pravim i dalje muzike za pozorišne predstave... imam jednu fantastičnu saradnju sa jednim Buto-teatrom, pošto je u Sao Paulu najveća kolonija Japanaca van Japana, sedam miliona njih živi u Sao Paulu. Tako da je japanski teatar vrlo snažan, a taj neki Buto je za mene nešto najbliži mojoj muzici, slike bez reči, sa pokretom, i kontrolom i koordinacijom pokreta. Tako da imam ovde svoje Nade Kokotović ponovo, imam svoje Milane Mladenoviće, uspeo sam da preselim čitav moj mali svet iz Novog Sada, Beograda ili iz Pariza, uspeo sam da sve to nađem u Sao Paulu. Sa te strane sam više nego srećan. Pošto sve to novo što se dešava i novi uticaji koje primam i ono što moja glava, ono što mi je važno da izbacim iz sebe - imam sa kim, imam zašto, imam publiku koja će to da gleda ili da čuje. Postoji jedna radio stanica koja se zove Radio Kultura koja se bavi tim nekim novim muzikama... kada god nešto novo napravim, ja odnesem traku, to ide na radio... Produciram ploče drugih ljudi, uspeo sam da sklopim studio, tako da sada mogu da radim ne zaviseći od izdavačkih kuća, institucija ili ljudi dobrih volja... Tako da sve to sad, posle dve godine postaje normalno. Naravno, trebalo je dve godine žešćeg rada i upuštanja i nesigurnosti... i da li sam u pravu, i da li sam uradio pravu stvar što sam došao ovde ili negde drugde... Ali, svi ti "da li", "da li sam" i "da li ću" i "da li sam trebao"... izgleda da sam napravio pravu stvar, jer za moju glavu je ovo najbolje mesto na kojem sam bio."

*

O albumu "Disilluisioned" [magazin Hit, 1988]

"Čini se da je ovakav eklektizam malo preambiciozan zahvat, i da nema odgovarajuće motivacijsko uporište; takođe, nisam siguran da je spoj Satieja i Bore Stankovića onaj pravi - više bi, možda (ako je bilo nužno preneti atmosferu dramskog teksta), odgovarao
Brechtu (uz, čak, neki song Kurta Weilla).

Ove, samo uslovno shvaćeno, primedbe, naravno, ne umanjuju ekskluzivnost, osobenost, i neosporni kvalitet ploče o kojoj je reč, a naročito njen pionirski značaj u našim geografskim koordinatama. Rex Ilusivii (Kralj iluzije), koji, uzgred, trenutno radi druge, možda i zanimljivije projekte, ovom pločom stavio je tačku na jedan period svog delovanja, i potvrdio svoj neosporni dignitet, a možda inaugurisao trend koji, istina, nedostaje našoj sceni, a koji, ipak, ne može svako da sledi."

(Kompletan tekst autora Đorđa Kurčubića dostupan je ovde >> zahvaljujući Yugopapiru, čiji rad možete podržati na platformi Patreon >>)

Zoran Janjetov, intervju (o svetu, stripu, sebi, Subi...)

(Delić iz intervjua koji je u potpunosti dostupan ovde >>)

Kako smo dozvolili ovakav Subin (muzičar Mitar Subotić, 1961-1999) plato u Limanskom parku?

Nismo ništa dozvolili, to su iz najbolje namere ljudi krenuli da rade i objašnjeno im je da ne postoji gradska institucija za takve stvari i to radi „Lisje“, pogrebni zavod. Užasnuo sam se, rekao sam da to hitno treba uništiti jer nema veze sa Subom, mojim gradom, ni sa čim, mrak. Izgleda kao nadgrobna ploča, za takav duh, um i takvog čoveka. Znam da bi njega nerviralo što plato uopšte nosi njegovo ime, to je mimo svih njegovih načela. I sad, vidim ja to i ne smem da kažem Subinoj mami da mi je to grozno i javlja mi se ona i kaže: „Janjo, da li si video ono, ono je grozno, kao kanta za đubre.“ Rekoh „super, sada mogu da kažem koliko mrzim to.“

Rešenje?

Prijatelji su predlagali nešto savršeno, napravimo tablu te veličine i dizajniramo neko ludilo, čudno, misteriozno, moćno, estetski privlačno, i onda noću trokomponentnim lepkom zalepimo da ne mogu da skinu. Ono narandžasto ruglo koje to drži obložimo ogledalima i pretvorimo u objekat dostojan Sube. A da se suprotstavljam institucijama… Neka stoji tamo, ionako niko ne zna šta to znači, ne znam da li je ovaj grad i zaslužio da zna za tog čoveka. Problem je što ljudi po svetu znaju (smeh). Kada je na džez festivalu bio Alister Grejem i imao izložbu crteža, upoznali smo se i ispostavilo se da je čuo da je ovo grad iz kojeg je Suba, na čiju se muziku otkida. Kada je saznao da smo bili najbolji drugari, rođeni na isti dan, posle pet sekundi smo postali prijatelji. Eto, Suba je vezao nas dvojicu. Ljudi u Njujorku dobijaju kraljevski tretman ako pomenu Subu.

Cross Radio / B92: Specijal o Subi (2002.)

Suba, arhiva Taciana Barros

Specijalna emisija o Mitru Subotiću Subi, emitovana u okviru Cross Radija/Radija B92 u aprilu 2002. godine.

O Subi i njegovoj muzici govore: Zoran Janjetov, Bebel Gilberto, Petar Janjatović, Darko Rundek, Slobodan Tišma, Katia B, Peca Popović, Jovanka Zlatković, Goran Vejvoda, Marina Perazić.

Korišćena muzika: Rex Ilusivii, Rex Ilusivii i Milan Mladenović, Holger Czukay, EKV, Haustor, Suba & Goran Vejvoda, Angel's Breath, Suba.

Aleksandar Caki Kravić o Subi

Aleksandar Caki Kravić u ovom intervjuu >> priča i o saradnji sa Subom:

"Malo ljudi zna da smo Suba i ja snimili zajedno jednu stvar, zove se “Ptice” i može se čuti na Jutjubu. Nas dvojica smo dosta radili kod mene u studiju. Počelo je tako što je njegov otac, sjajni Radomir Subotić, radio neku dečiju putopisnu seriju, a kod nas u studiju radili smo muziku za to. Suba i ja smo se prepoznali u nekim stvarima, bavili smo se ozbiljno muzikom i hteli smo nešto više, obojica smo bili naslušani istih ili sličnih “idola”, tako da smo znali da dođemo subotom uveče u naš studio i drndamo nešto do dva, pola tri. Onda je on te snimke na portirnici Radija ostavljao Goji (Dragan Gojković, danas poznat novosaski advokat – prim. red.), uredniku emisije “Jugoslovenska pop scena”, koja je išla subotom u pola tri, a da se ne bi znalo ko stoji iza toga, izmislio je ime Rex Ilusivii. Moj pseudonim bio je Gospodin Godo (smeh).

To su bili neki prvi Subini samostalni producentski zahvati, kreativni i kompozitorski takođe, a onda je prešao u Radio i počelo je da se dešava to da su neke grupe htele da rade s njim, jer je on bio čovek koji je imao ukusa, bio je obrazovan, imao je škole, nije imao ni jednu slabu tačku, a i tehnički je bio potkovan, kapirao je opremu i sve ostalo. Pozvao me je da sviram na albumu Heroine, ali i na pesmi Marine Perazić “Plava jutra” – Suba kaže, “Ajd' dođi, Firči će svirati, Marina će pevati”, i eto me. To je bila strašna stvar, jedna od boljih pesama koje sam snimio, čak i dan-danas kad je čujem, kažem sebi, “hej, pa ovo je baš dobra stvar”."

Vladimir Skočajić Skoča: "Elektro pionir" (tekst o Subi, Politikin Zabavnik, br.3237, 2014)

Ilustracija: David Vartabedijan

Svaki drugi dan neko izgovori frazu „Ta osoba živi za muziku“. Međutim, postoji li neko ko je umro za muziku? Novosađanin Mitar Subotić Suba jeste.

Ovo je priča o čoveku koji je mogao postati jedan od naših najpoznatijih muzičara u svetskim okvirima. Na žalost, tragična sudbina je umešala prste i Mitar Subotić Suba je zauvek napustio ovaj svet 2. novembra 1999. godine. Da tragedija bude još veća, on je umro na kreativnom vrhuncu. Ako njegovu muzičku karijeru uporedimo sa izgradnjom kuće, Suba je temelje postavio početkom osamdesetih godina, a krov je završavao upravo te 1999. Iako je ta kuća predivna i bez par crepova koji nedostaju, ostaje veliki žal što je njegov pohod ka uspehu bio iznenada prekinut.

Muzičar iz senke

Mitar Subotić je bio pionir elektronske muzike na prostorima bivše Jugoslavije. Rođen je u Novom Sadu 1961. godine, a u istom gradu je diplomirao na Akademiji umetnosti, na odseku za kompoziciju i orkestraciju. Pod uticajem nemačkog benda „Kraftwerk“ i britanskog kompozitora Brajana Inoa, Suba počinje da se zanima za elektronsku muziku još u tinejdžerskim godinama. Nakon diplomiranja odlazi u Radio Beograd na kurs elektronske muzike kog je držao britanski saskofonista Pol Pinjon. Tada otkriva sintisajzer koji će do kraja života biti njegov osnovni instrument.

Poslednjih godina postao je trend da poznati muzičari kriju svoj identitet. Tako na primer grupa “Daft Punk” nastupa pod maskama tj. kacigama, a britanski dab step umetnik “Burial” objavljuje albume pod pseudonimom i tek mali broj ljudi zna kako on zapravo izgleda. Suba je to radio još početkom osamdesetih. Naime, pod pseudonimom “Rex Ilusivii” (što na latinskom znači “kralj iluzije”) Suba je svake nedelje slao svoje snimke Draganu Gojkoviću, autoru tada kultnih emisija “Novi vidici” i “Yu pop scena” na Radiju Novi Sad. Gojković je bio oduševljen originalnošću Subinih sintisajzerskih kompozicija i redovni slušaoci ovih emisija su već tada zapamtili ime “Rex Ilusivii”. Posle godinu dana “igranja u mraku” Suba je konačno Gojkoviću otkrio svoj identitet, kada zvanično i počinje njegova karijera.

Pečat u jugoslovenskoj muzici

Osamdesete godine prošlog veka bile su doba kada je Suba praktično stekao ime u svetu muzike. Kao “Rex Ilusivii” objavio je nekoliko pesama koje su završili na kompilacijama “Ventilator” (PGP RTB), a debi album “Dissilusioned!” je objavio 1987. godine. Centralna tema albuma “Thanx Mr. Rorschach” bila je dvadesetpetominutna oda francuskom kompozitoru Eriku Satiju, koji je u to doba bio Subina glavna inspiracija. Klavir u toj kompoziciji je svirala Branka Parlić, a pored nje na ploči “Disillusioned!” učestvovali su Milan Mladenović, Massimo Savić, Zoran Radomirović Švaba (iz grupe “Električni orgazam”) i drugi.

Saradnja sa drugim muzičarima je obeležila celu Subotićevu karijeru. Tih osamdesetih je svirao sa Marinom Perazić (kompozicija “Plava jutra”), sa Milanom Mladenovićem je snimio obradu klasika Džejmsa Brauna “Sex Machine”, a sa pijanistom Aleksandrom Dujinom (istim onim koji je neizostavni član pratećeg benda Đorđa Balaševića) snima džez temu “Jedan smer” koja nikada nije objavljena.

Pored dara za stvaranjem muzike, Suba se vrlo uspešno bavio produkcijom. On nije producirao mnogo ploča, ali tih nekoliko spadaju u samu antologiju jugoslovenske muzike: album “Bolero” (1985) zagrebačkog benda “Haustor”, kultni album grupe Slobodana Tišme “La Strada” (1987), “Samo par godina za nas” (1989) od “Ekatarine velike”, kao i ploču “Igre bojama” beogradskog sastava “Oktobar 1864” (1988). Mnoge, mahom novosadske grupe su unajmljivale Subu da im bude inženjer zvuka na snimanju, a jedna od njih je bila i “Obojeni program”.

Muzika za opuštanje

Zajedno sa multimedijalnim umetnikom Goranom Vejvodom, Suba 1988. godine u Parizu snima album “The Dreambird, in the Mooncage”. Reč je o ambijentalnoj ploči na kojoj su njih dvojica izmešali muziku sa zvucima iz prirode. Specijalno za ovu priliku Suba je boravio na Madagaskaru gde je snimao zvuke ptica, preko kojih je u studiju sa Goranom odsvirao klavijature. Rezultat je retko lepa i opuštajuća ploča koja odiše spokojem i uz koju je autor ovog teksta zaspao “mali milion” puta. Kada bi ovu ploču čuli na primer Brajan Ino ili Harold Bad, siguran sam da bi bili oduševljeni, te ne čudi da je upravo za ovo izdanje Suba dobio nagradu Unesko fonda za promociju kulture. Beše to njegov prvi album koji je zvučao “više svetski nego naše”. Da biste uživali u ovim predivnim, sanjivim zvucima dovoljno je da odete na Jutjub i ukucate “Mitar Subotić & Goran Vejvoda – Dreambird”.

Brazil

Početkom poslednje decenije prošlog veka, Subotić se seli u Sao Paolo. Tada je već ona zamišljena kuća o kojoj smo pričali na početku teksta dobila prvi sprat. U Brazilu, Suba počinje da pravi drugi, polako i strpljivo. Prvo je snimao namensku muziku za reklame, za radijske džinglove, modne revije, pozorišne predstave, a uporedo sa tim bavio se i producentskim poslom. Logično, u početku je više radio ono šta su mu poslodavci tražili, a malo manje ono šta je on želeo. Mic po mic, godinu po godinu, sve manje je bilo ovih prvih, a sve više ovih drugih poslova.
Zajedno sa brazilskim muzičarima i Milanom Mladenovićem 1994. snima album “Angel’s Breath” koji je svojevrsna mešavina brazilskih i srpskih etno ritmova. To je ujedno bio i poslednji album Milana Mladenovića koji je preminuo iste godine kada je ploča objavljena.

Kruna karijere

Svih tih godina Suba je predano smišljao i pisao pesme za sopstveni album. Ploča “São Paulo Confessions” objavljena je krajem septembra 1999. godine i to je jedino njegovo izdanje pod imenom Suba. “São Paulo Confessions” beše kruna karijere – to je njegovo ubedljivo najzrelije i najlepše delo. Tu čujemo i elektroniku koja je bila njegov zaštitni znak, ali i bosanovu (čarobna verzija Žobimovog klasika “Felicidade”), pop i na momente džez. Spisak gostiju je bio impresivan: tada dvadesetejednogodišnja pevačica Sibel, zatim Katija Bi, kompozitor i pevač Arnaldu Antunis, gitarista Robert Frehat i mnogi drugi. U pitanju je krem brazilske muzičke scene – oni koji nisu bili poznati tada, slavu će steći u 21. veku. Suba je imao nos za mlade, darovite muzičare.

Uporedo sa radom na svom albumu, producirao je debi izdanje Bebel Žilberto (unuke slavnog Žoaa Žilberta) “Tanto Tempo”. Kada je u pitanju komercijalni uspeh, on je polagao više nade u njenu ploču nego u svoju, potpuno svestan koliko su bile prijemčive njene melodične pesme. Činilo se da mu se smešio novi uspeh. A onda se desila tragedija.

Požar

Za 2. novembar 1999. bila je planirana brazilska promocija njegovog albuma “São Paulo Confessions” koji je objavljen samo mesec dana ranije. Igrom sudbine, baš te večeri požar je iznenada zahvatio Subin studio. U njemu su se nalazile originalne master trake na kojima je bio album “Tanto Tempo”. On je zajedno sa Bebel pojurio u studio pokušavajući da ih spase. Nekoliko puta je ulazio i izlazio kroz gusti dim, iznoseći trake. Na žalost, tom prilikom se nagutao previše ugljen monoksida i njegova pluća nisu izdržala. Bebel je preživela, njeni snimci su preživeli, ali ne i Suba. Umro je u 38. godini.

Kao što je i predviđao, ploča “Tanto Tempo” je zaista doživela ogroman uspeh. To je jedan od najprodavanijih brazilskih albuma van Brazila u poslednjih 15 godina. Ko zna da li bismo ga ikada čuli da Suba te noći nije dao život za njega. Iako priča o njemu ostavlja gorak ukus u ustima, ostaje nam da se tešimo činjenicom da je neko sa naših prostora učestvovao u snimanju jedne tako važne i lepe ploče.

Kada je u pitanju elektronska muzika na prostoru bivše Jugoslavije, ne postoji važnije ime od Mitra Subotića. On je bio inovator i uvek par koraka ispred svog vremena. Ne samo da nije znao za strah kada je u pitanju eksperimentisanje sa novim muzičkim žanrovima, već nije imao strah generalno. Suba je u najbukvalnijem smislu te reči dao svoj život za muziku. Koliko još takvih ljudi znate?