(o putanjama Mitra Subotića Sube i lutanjima Sandrara, koji je tu da pomogne)
Mom ćaletu,
zato što mi je otkrio i Sandrara.
Uvodna napomena:
Razloga za zajedničko pojavljivanje Sandrara i Sube u istom tekstu nema odviše. Postoji, zapravo, svega jedan ali njega smatram dovoljnim. Ukoliko bih morao da izaberem jednu knjigu i jedan disk koji bih u hitnji morao da iznesem iz kuće - to bi bila Sandrarova zbirka "Iz celog sveta u srce sveta" objavljena u godini kada sam ja ostajao bez domovine i disk sa Subinim snimcima. Neki od njih još uvek nisu zvanično objavljeni a oni koji jesu uglavnom su prekriveni prašinom nezasluženog zaborava. Bolji razlog od toga mi nije potreban, niti ću se truditi da ga izmislim, iako bih mogao kao argument da potegnem i činjenicu da je ono što su obojica zapisali o Sao Paulu, u kojem su se našli u rasponu od pedeset godina, neverovatno – srodno.
Ali to nije i jedino.
*
"Ovde ne znaju za Društvo protiv buke,
Kao u svim novim zemljama,
Radost življenja i bogaćenja izražava se zvucima
sirena i praskanjem izduvnih cevi".
"...Pronalazim sve svoje prijatelje
Dobar dan
To sam ja".
(Blez Sandrar, "Električne sirene/Sao Paulo", 1947")
*
"Sao Paulo, Brazil (...) Strestan lavirint masivnih solitera, kilometarskih avenija i
nemilosrdnog haosa. Zamislite 'Blade Runner' u tropima. Život u Sao Paulu je brz, lud i opasan a stvarnost se neprekidno menja. Grad je pun ljudi iz svih krajeva Brazila i stranaca - i svi pokušavaju da shvate gde su se našli. Ukoliko imate vremena i strpljenja – otkrića će se smenjivati i upoznaćete čudne ljude i veoma posebna mesta... Ovde me zovu Gringo Paulista [1]. Živim u ovom gradu deset godina, a osećam se kao da sam živeo nekoliko paralelnih Paulista života..."
(Mitar Subotić Suba, omot albuma "Sao Paulo Confessions", 1999. [2])
Ta godina je zauvek promenila značenje ideje "napuštanja zemlje" i omogućila nam da to malo 'z' postane veliko slovo: u januaru je izvedeno uspešno lansiranje i vraćanje kući iz svemira šimpanze Hama, u aprilu mesecu je konačno jedan pripadnik naše vrste, Gagarin, prvi put video Maticu Zemlju iz svemira i vratio joj se u zagrljaj, do kraja godine to su učinila još trojica. Ideja napuštanja planete raspaljivala je maštu putnika do tada ograničenih na lutanje planetom na kojoj su se te godine mimoišla dva svetska putnika u čija dela su odlasci i lutanja upletena poput zvezda prema kojima su se upravljali.
U Parizu je u januaru 1961. umro Blez Sandrar, pesnik čija su dela uzbudljivija od svakog putopisa i geografskog atlasa zato što je sa lakoćom, preostalom rukom prelazio tromeđe ličnog, realnog i izmaštanog. U Novom Sadu se 23. juna rodio Mitar Subotić Suba, svojevremeno poznat i kao Rex Ilusivii, muzičar koji je tokom čitave karijere tragao za muzikom sveta, stvarajući dragocene amalgame čiji sastojci nam (još uvek) nisu potpuno poznati.
O Sandraru verovatno niko nije lepše pisao od Mirjane Vukmirović [3] - i ja ne želim niti umem da se takmičim sa tim, ali o Subi nije, još uvek, dovoljno toga i dovoljno glasno pisano te ću zato pokušati da skiciram putanje kojima se kretao do smrti 1999. godine (orbite njegove muzike još uvek nije moguće precizno skicirati, izmiču mernim instrumentima, ali im se možemo diviti.)
Rođen u Novom Sadu, klasično muzički obrazovan - Suba je, izgleda, oduvek bio okrenut ka ideji univerzalnosti muzike i onome što može nastati uklapanjem komponenti koje su samo naizgled nespojive, odnosno koje su prostor i vreme neprirodno razdvojili. U seminarskom radu koji je napisao 1983. poziva se i na ideje Hansa Kajzera i Rudolfa Hasea da "muzika kuca i u grudima Zemlje", premošćavajući prostor i vreme poredeći kulture sveta od Afrike do Japana i natrag, propovedajući neophodnost zbližavanja kultura zato što imamo "zajedničku sudbinu".
Već prvim snimcima, kao i onima koje je anonimno ostavljao na portirnici Radio Novog Sada služeći se pseudonimom Rex Ilusivii, postaje vidljiva njegova zainteresovanost za različitost, istraživanja i lutanje. Snimak "Plazma" nastao je usporavanjem snimaka frula indijanaca sa Amazona [4], "Zla kob" kombinuje pravoslavnu duhovnu muziku i elektroniku, usledila je "Arabia" sa Igorom Popovićem, na prvom (i jedinom u tadašnjoj Jugoslaviji objavljenom) albumu "Disillusioned" kreirao je dvadesetčetvoro-minutnu posvetu Satiju u koju je umešao zvuke iz okoline, ali i Hadži-Mitketa iz "Koštane".
Sledi "In the Mooncage"[5] na kojem je 1988. godine kreirao neverovatne spojeve elektronike i uspavanki za decu i narodnih pesama sa Balkana, didžiridue koje je posle mešao i u snimke EKV, zatim sledi egzil, žurba u Pariz u kojem zajedno sa Goranom Vejvodom kreira "Dreambird" – zvučnu instalaciju koja je emitovana u urbanim prostorima a snimkom proleću jata ptica sa Madagaskara.
Na jedinom dostupnom segmentu-snimku nastupa iz beogradskog SKC-a na sceni iza njega i Milana Mladenovića vidimo veliku masku za koju nije lako utvrditi kom delu južne hemisfere pripada.
(Iz sačuvanog "notnog" zapisa iz kataloga koji je najavljivao Milanove i njegove nastupe jasno vidimo da njih dvojica ne stvaraju muziku-po-notama.)
Nakon rada na demo snimcima za album "Dum-dum" Ekatarine Velike sa Milanom – Suba nestaje iz jugoslovenske diskografije, koju je zadužio ne samo svojim snimcima, već i onim što je radio kao producent ili saradnik na albumima La Strade, Haustora, Oktobra 1864 i drugih.
Svet ga je čekao, pulsirajući. On se uputio ka mestu za koje je verovao da je njegovo srce.
Vidimo ga kako se iskrcava u Brazilu, mestu ka kojem se sve vreme kretao, odavno omađijan idejom da je to mesto na kojem se ukršaju najraznovrsniji uticaji [6] i zvuci i na kojem će pokušati da uradi ono o čemu je davno sanjao, da kreira muzičku Pangeu [7].
Prvi projekat na kojem je radio sa perkusionistom Žoao Paraibom zvao se "Memento mundi", amalgam koji su kreirala dva čoveka koji znaju muziku i čiji je prvi susret, Žoao tvrdi, bio nezaboravan [8]. Dostupni snimci dokazuju da su odista bili na tragu zbližavanja prostora i vremena kroz muziku.
Radeći na raznovrsnim projektima Suba se tokom devedesetih kalio i pripremao za inauguraciju za Kralja (titula koja bi mu pripala i bez njegove želje). Pred kraj 1994. godine, nekoliko nedelja nakon Milanove smrti objavljen je i "Angel's Breath", projekat kojim je završeno prijateljstvo koje je trajalo kroz vreme i prostor duže od deset godina.
Suba je tvrdio da su on, Milan, Žoao i Fabio uneli u projekat različite senzibilitete i iskustva. "Sva ta četiri jezika izgradila su jedan poseban, peti jezik, koji je proizveo muziku bez tipičnog pečata ijednog od muzičara koji je svirao i učestvovao u kreiranju muzike. I zbog te mešavine, koja je nastajala mešanjem četiri tipična pečata i stvorila peti, ja ovu muziku zovem muzikom četvrtog, ne trećeg sveta." [9]
Aleksandar Žikić u knjizi "Mesto u mećavi" takođe navodi da je "radni naziv projekta bio "Pangea", prema imenu 'sveplanetarnog kopna koje se vremenom razdvojilo u današnje kontinente".
U tom kontekstu postaju jasniji stihovi koje Milan peva u pesmi "Metak": "ja sam dete planete/ja se osećam velikim/dok spavam ovde pod mostom i jedem đubre sa kontejnera/ja sam građanin sveta/ja kupujem zaborav/brzo brzo brzo/u grotlo svemira."
Suba nastavlja da radi kao producent na nizu albuma koji su uneli pometnju na muzičku scenu Brazila. Postaje tražen. Konačno, radi kao producent na i danas najprodavanijem albumu jednog brazilskog umetnika van Brazila – "Tanto Tempo" Bebel Gilberto, koji doslovce spašava iz požara 2. novembra 1999 godine.
Iako je već bio spasen iz vatre koja je zahvatila njegov studio, Suba se, po priči svedoka, vratio u dim i plamen da bi spasao master-trake tog albuma, izvukao ih i nešto kasnije umro u bolnici od posledica gušenja.
Promocija njegovog solo-albuma "Sao Paulo Confessions" trebalo je da se održi dan kasnije.
O zvuku, slojevima i važnosti albuma "Sao Paulo Confessions" se piše i danas, na nekoliko svetskih jezika. Njegov kolega i saradnik Beko Dranoff tvrdi da je u pitanju album koji je bio godinama ispred svog vremena i da je sledeći korak bio ozvaničenje činjenice da je najveći. BBC je u muzičkom TV-serijalu "The Sound of Brazil" Subi posvetio nemali prostor, tvrdeći da je postao najveći eksperimentator i najuticajniji muzički producent Brazila devedesetih. Odjeci njegove muzike mogu se naći u raznim delovima planete. Nedavno je i jedan od wunderkinda elektro-tehno scene, Lars Warn upravo Subu naveo kao najveću inspiraciju, zato što je sa lakoćom povezivao stvari.
Nedugo nakon njegove smrti objavljen je i "Tributo" album na kojem su učestvovali mnogi Subini prijatelji i saradnici, osnovan je i "Suba Institute" u Brazilu a po mnogim informacijama njegovi prijatelji su u procesu završavanja dokumentarca o njegovoj važnosti i uticaju na scenu Brazila.
Za to vreme, zapanjuje Subina gotovo totalna nepoznatost na prostorima sa kojih je potekao, koja je rezultat i slabe zainteresovanosti šire javnosti za ono što je uradio za života, i eto još jedne sličnosti Sandrara i Sube.
Sandrar za života nije osvojio nijednu književnu nagradu niti priznanje (tek mu je Andre Malro, tadašnji ministar kulture Francuske godinu dana pred smrt uručio Orden Časti), da bi po njegovoj smrti krenula da se rasplamsava interesovanje šire javnosti za njegov rad. I u Subinoj domovini, tek zahvaljujući zbiru ličnih entuzijazama onih koji su ostali u Srbiji i onih koji su sa sobom u egzil poneli i želju da sačuvaju sećanje na njega i njegove snimke učine dostupnim – svojevremeno je pokrenut i Suba stage na EXIT festivalu, njegovo ime se odnedavno može naći na tabli jednog malog platoa u Novom Sadu, a do sada neobjavljeni snimci će zahvaljujući Offen Music ponovo biti dostupni (drugi vinil koji je upravo objavljen čuva fantastičan snimak njegovog nastupa u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu iz 1983.)
U međuvremenu sam pričao sa barem četiri reditelja i/ili scenarista koji žele da snime film o njemu i nama, nakon toliko godina. Do sada niko nije uspeo da završi tu priču. Izmiču sagovornici, ali izgleda da izmiču i neki delići bez kojih ta mandala ne može biti celovita.
No, pre nekoliko nedelja sedeo sam prekoputa momaka mlađih od prvih Subinih snimaka koji takođe imaju i želju i ideju kakav film žele da naprave o njemu, potpuno omađijani muzikom i putevima koje je prošao – kroz muziku i kroz svet.
Možda će baš oni, zato što su mlađi od svih koji su to pokušali u tome i uspeti. Kroz muziku, prostor i vreme do njih je stigao impuls koji podstiče da se konačno usmere snopovi svetla na opus i biografiju možda i čudniju od Sandrarove (inače pune nejasnoća, preklapanja mita i istine), a čije istraživanje će ih dovesti do suštine onoga što je radio i što je mnogo važnije od biografskih i diskografskih podataka. Subinu muziku, od prvog do poslednjeg snimka i bez obzira na jezičke barijere ili generacije, intiutivno osećaju oni koji su svesni da imamo i zajedničke korene i "zajedničku sudbinu", gde god bili ili koliko god bežali od toga.
I samo je pitanje vremena kada će i druga deca planete konačno to prihvatiti i shvatiti da granice postoje samo da bi se rušile ili prelazile.
Zvukom, rečju ili duhom.
*
Tekst za drugi broj časopisa "Talas", objavljen u oktobru 2016 uz još ranije neobjavljenih fotografija. Pisano u leto 2016 na Samosu i u Beogradu.
Napisano zahvaljujući strpljenju i pameti Borisa Maksimovića, bez čijeg nagovora i navigacije se ne bih upustio u ovu avanturu.
Hvala mu.
Mama Ruži Subotić još jednom zahvaljujemo na fotografijama koje nam je ustupila za "Talas".
[1] oksimoron čije bi se značenje moglo prevesti kao "domaći stranac".
[2] prevod po tekstu sa omota albuma, Ziringiboom, 1999.
[3] pročitati predgovor zbirke "Iz celog sveta u srce sveta", SKZ 1990, kao i pogovor "Zlato i druge priče", BIGZ, 1995.
[4] intervju: "Procvat dobra pre dolaska zla", objavljen u Reporteru 1984, dostupan je ovde >>
[5] Nedavno remasterizovan i konačno zvanično objavljen zahvaljujući Vladimiru Ivkoviću i Offen Music, a uz dozvolu Subine majke Ruže, više informacija ovde >>
[6] Mitrov otac, ugledni novosadski novinar Radomir Subotić odlikovan je od strane vlade Brazila ordenom stogodišnjice Heitora Vilalobosa 1988. godine.
Neverovatno ili ne – upravo su Vilalobos i Sandrar su početkom veka zajedno radili u telu koje je bilo zaduženo za promociju brazilske kulture u svetu. Ovaj detalj otkrio sam u knjizi "Brazil nije za početnike" Predraga Dragosavca (objavljeno 2016).
[7] Suba kaže >>: "Brazilska muzika je toliko raskošna, to je jedinstvena planeta. Na svakih 500 kilometara imate novi ritam i muzički stil, autentičan, jedinstven, očaravajući.".
[9] Iz knjige "Mesto u mećavi" Aleksandra Žikića, izdanje Matice Srpske, 1999, str. 203.
