субота, 07. новембар 2020.

Praia do Ventu Eternu (Angel's Breath, dokumentarni film)

Zadužbina Milana Mladenovića objavila je 5. novembra kratki dokumentarni film "Praia do Ventu Eternu", napravljen od snimaka zabeleženih krajem 1993. i početkom 1994. u Brazilu. 

Snimke iz privatne arhive Maje Maričić prate fragmenti iz Milanovog dnevnika.

"31.12. 1993. godine, Ponta do Muta.

Pijani Bajanosi pevaju u pet po podne, sunce prži, vetrić čarlija, deca se dovikuju, bubnjevi udaraju, šušte krošnje kolosalnih palmi. Mi ležimo u sobama, poludremamo, poluspavamo... Šetnja preko plaža kilometrima vrelim, mirisnim, spremnim da te zagrle, da odbaciš ego.

Pustite me da utonem, da nestanem, da budem deo.

Ne verujem više u sebe.
Verujem u sve.

*

Ponedeljak, 3. januar 1994.

Sanjao sam Zagreb.
Sanjao sam oficira neke meni nepoznate vojske kako prolazi kraj mene i psuje svoj posao.
Probudio sam se i pomislio sam da se ćaletu nešto desilo.

Zatim sam sanjao stari san i nemogućnost izlaska iz situacije. Ćima i Marko, voz i lekarka.
Pokušavao sam da dobijem Beograd, ali bezuspešno..."


среда, 04. новембар 2020.

Vladimir Tasić, "Kiša i hartija", fragment o Subi

Iz arhive Taciane Baros

"Pokušala sam da čujem samo muziku, ali sam čula razgovor i sambu ujedno, ili ih bar pamtim tako upletene.

Otići, pazi, Se for um desejo, u San Paulo, otići tamo i svirati, Eu peco pra me guiar, steći poštovanje muzičara koji ne znaju ni odakle si, Se for um segredo, dobiti nadimak Gringo Paulista? Znaš šta je to? To je čudo. Gde je sad? Aleja mira BB. Umro je 2. novembra 1999. Eu deixo me carregar. Kažu da mu se zapalio televizor. Jutro. Pola šest. Domar je primetio dim, zvonio je, probudio ga. Kralj opsese nije mogao da otvori vrata, Se faltar coragem, domar razvaljuje, nalazi ga dezorijentisanog. Studio gori. Svi fajlovi, sve. Gigabajti muzike, novi album Bebel Gilberto na kom su zajedno radili. Eu rezo pra abencoar. Izvlače ga iz stana, vatrogasci upadaju, hitna pomoć, totalni haos, i u tom haosu on, pazi! on se osvesti, ustaje sa nosila, ide nazad u studio. O ceu negro que vem chegando. Ulazi i bazlja kroz dim, pokušava da spase fajlove za Žilbertin album, svoju muziku, pada u nesvest, nose ga u bolnicu. Izdiše u pola sedam. Trovanje dimom. Kontaš? E logo vai desabar. Umreti za umetnost, bukvalno? Koja je to priča. Koji lik. Zamisli da je bio njujorški muzičar, londonski, da se sve desilo u Parizu? Danas bi bilo deset filmova o njemu. Masa bi mu došla na grob, kao Morisonu. Pisci bi, ono, pisali romane. Čoveče. A ovde... Tanto faz agora, a hora de te encontrar...

Odslušali smo ostatak pesme u tišini. Barmen, Đura, doneo mi je piće. Nestor je nastavio. Sve smo uprskali, rekao je. Mi i ne znamo svoje priče."

(Vladimir Tasić, "Kiša i hartija", str. 167-168, "Svetovi", Novi Sad, 2004.)