"Novi zvuk Sveta" (Bruce Gilman, 2000)

Izgleda da oni koji stvaraju novu brazilsku muziku moraju da odu mladi. Virtuoza na gitari Rafaela Rabela ubila je droga 1995; Chico Science, kreator Mango-bita, stradao je u automobilskoj nesreći 1997. godine a samo pre pet meseci požar koji se u desio u zoru u njegovom stanu oduzeo je zivot Mitru Subotiću Subi, avangardnom producentu i muzičaru koji je predvodio novu generaciju u razvoju elektronske muzike. Suba je bio prvi profesionalni inžinjer zvuka koji je došao u Brazil sa idejom kako da poveže svoju viziju sa konceptima brazilskih umetnika, bez obzira na njihov stil. "Godina 2000. biće važna za Subu", izjavio je producent Beco Dranoff i dodao " najzad će isplivati na površinu iz podzemlja Sao Paola i biće priznat kao odličan mainstream producent".

Posebno osetljiv na nijanse u raspoloženjima i bojama, Suba je kreirao izrazito ekspresivne muzičko-dramske sredine nadređujući i sintetišući široki krug gustih i isprepletenih elektronskih struktura. Njegov britki um mu je omogućavao da otvori i izgradi različite kolaže, onakve kakve umetnik zeli. Beco Dranoff je rekao:"Suba je kreirao inovativne zvuke i bio ispred svih normi koje su od njega tražene. On je otvorio potpuno nova vrata."

Do smrti, Suba je producirao desetak albuma, komponovao je muziku za 25 pozorišnih komada i plesnih trupa, napisao muziku za više od 15 filmova uključujući i filmove za jugoslovensku, francusku, brazilsku televiziju, kao i muziku za ESSO (filijalu Exxon korporacije), BMW i Philip Morris. Pored toga pregovarao je sa Natasha Records o objavljivanju njegovog solo albuma, završavao produkciju CD-a Bebel Gilberto i radio sa Danielom Mercury i Skunk na njihovim poslednjim projektima.

Među njegovim brojnim delima za pozorište izdvajaju se muzika za Oswald de Andrade, Os 12 Trabalhos de Hercules, Safara i Bonita Lampia koja je dobila nagradu Asocijacije za umetničku kritiku iz Sao Paola za najbolju muziku u pozorišnoj predstavi. 

Subina priča počela je 23.juna 1961. godine u Novom Sadu, Jugoslaviji, mestu gde zajedno žive Srbi, Hrvati, Mađari, Rumuni, Slovaci, Bosanci, Rusini i Romi. Odrastao je u porodici u kojoj su oba roditelja bili novinari. Njegov otac, poznati TV novinar, dobio je Villa-Lobos nagradu za promociju brazilske kulture, te je odatle i Subina veza sa Brazilom. Subu je muzika počela da interesuje još u mladosti – te je tako i učio muzičku teoriju, harmoniku i klavir od 1966. do 1980. a zatim od 1980. do 1985. kompoziciju i orkerstraciju kod profesora Rudolfa Brucija i Dušana Radića na Umetnickoj Akademiji u Novom Sadu.

Za vreme posete Novom Sadu, Suba se šalio da je Dunav (zbog NATO bombardovanja) jedina reka koja teče iznad svojih mostova. Od 1982. do 1984. Suba je specijalizirao elektronsku muziku u studiju Radio Beograda i proučavao istočno-evropsku etno muziku i jazz radeći sa kompozitorom Polom Pinjonom.

Svoju profesionalnu karijeru zapoceo je u Novom Sadu pod pseudonimom Rex Ilusivii (Kralj Iluzija) briljantno kreirajući i snimajući mix novog talasa, elektronski/ambijentalno i sofisticiran funk. Jos uvek postoji grafit Rex Ilusivii na nekim zgradama u Novom Sadu koji podseća njegove fanove na period od 1982. do 1986. kada su radio stanice emitovale hitove ovog misterioznog umetnika čija muzika je uvek bila na vrhu playlista i u kojoj su učestvovali najbolji bendovi muzičke scene. Pošto je godinama bio anoniman, Rex Ilusivii je konačno otkrio publici da je pravi identitet čoveka koji se krio iza ovog pseudonima - Mitar Subotić.

Idući ispred vremena, Suba je pravio muzičke instalacije na otvorenom, istraživao je elektronsku minimalističku muziku, razvijao kompozicione procedure i pisao članke o džezu, odnosu izmedju filozofije i muzike i o muzičkim kulturama u ne-evropskim zemljama. 1986. godine se preselio u Pariz gde je komponovao muziku za pozorište, balet, modne revije, film i televiziju, te producirao radio programe i ploče, uključujući i "Dream bird", kao i prvi deo projekta Angel’s Breath. Dok je boravio u Parizu njegovo delo elektronske muzike bazirano na jugoslovenskim narodnim uspavankama "In The Mooncage" dobilo je UNESCO-vu nagradu Internacionalnog Fonda za promociju kulture, koja je uključivala i tromesečnu stipendiju za proučavanje muzike urođenike i afro-brazilskih ritmova.

Pijanista i kompozitor, klasičnog obrazovanja, Suba je planirao da lično dođe u kontakt sa muzikom i znamenitim umetnicima Brazila i uživa u lepoti i duhovnom bogatstvu ove zemlje, ali ga je Brazilska izvorna muzika u potpunosti obuzela. Komentarišući svoju poslednju godinu rada, Suba je izjavio jednom jugoslovenskom novinaru:"Brazilska muzika je toliko bogata, da predstavlja posebnu planetu. Na svakih 500 kilometara mozete pronaci novi ritam i muzicki stil potpuno autentican, divan i jedinstven".

Govoreći o svojim prvim utiscima rekao je:"Na početku nisam govorio ni reč portugalskog, ali sam otkrio da su u takvim situacijama sva čula uključena, apsorbuju nove mirise i zvuke. Imao sam utisak da ponovo otkrivam Svet. Godinu dana kasnije -  već sam imao prijatelje među odličnim muzicarima i radio sam sa njima. Upijao sam njihovu energiju i bio u toku sa svim što se dešavalo. U osnovi - to je bio kulturni šok, jak - ali prijatan."

1992. godine Suba je upoznao perkusionistu Joao Parahyba i sklopio partnerstvo koje je trajalo sve do njegove smrti."Prvi razgovor koji smo vodili", rekao je Parahyba, "bio je o muzičkim filozofijama i ritmu i harmoniji univerzuma. Bio je to razgovor koji je trajao sedam časova i u kome smo primetili izuzetnu podudarnost u našim intuicijama. Suba je bio prvi čovek koga sam upoznao da govori o muzici kao univerzalnom jeziku bez granica. Njegov koncept muzike je bio toliko blizak mom da je izgledalo kao da sam pronašao ogledalo koje je reflektovalo moju muziku pomoću visoke tehnologije. Od tog prvog dana smo počeli zajedno da radimo na projektu "Harmonia Mundi". Koristeći različite uticaje iz svih delova naše planete, napravili smo neke od najinteresantnijih muzičkih tema koje sam ikada imao prilike da radim.

"Ušli bismo u studio poslepodne i ostali u njemu do kasno u noć. Suba bi rekao:"Prvo ćemo napraviti Frankenštajna." On je imao um djubretara koji je uništavao da bi stvarao koristeći apsolutno sve. Bio je potpuno otvoren - tako da nam je bilo lako. Bili smo kao dva veoma bliska muzičara koja samo isporučuju robu. Pronašli bismo ritam, melodiju ili harmoniju i transformisali bismo ih u vrstu obojene buke i počeli da snimamo. Isekli bismo sve, semplovali delove, transformisali ih i pravili druge ritmove. Kada smo počeli to da radimo shvatio sam kako i najmanji deo perkusije može biti transformisan u akorde i melodiju. Suba je uništio moje predrasude o direktnom radu sa efektima.  

Elektronski efekti i njihov potencijal unutar konteksta popularne muzike su prihvaćeni i ozbiljno shvaćeni kao ekstenzije još od sezdesetih godina (the Beach Boys su koristili "theremin" u temi "Good Vibrations" a Beatles su koristili petlje sa trake i snimke koje su pustali unazad na albumu "Revolver"). Jedna od glavnih stvari u elektronskoj muzici je to da ona zavisi od veze između muzičara i tehologije. "Elektronski efekti su za nas samo jos jedan alat", kaže Parahyba."Kao što su udaraljke alat ritma, kao što su akustična gitara i električna gitara različiti alati tako je i kompjuter još jedan od alata koje muzičari koriste da bi stvarali različiti zvuk, različite slike. Muzičari koji imaju talenta mogu da stvore izuzetan materijal na kompjuteru ili to mogu da urade pomocu kutije šibica.To je nešto što rade muzičari a ne njihovi instrumenti. Elektronski alati, bilo da je to kompresor ili flanger efekat, su bili Subini instrumenti, alati koje je koristio da bi govorio svojim jezikom. Bilo šta što biste ukljucili u struju moglo je predstavljati novi instrument za njega. On je bio elektronsko/organsko biće."

Kada su Subu pitali da prokomentarise trend korišćenja šumova u muzici - rekao je: "Svako ima računar kod kuće i iako ne zna da da svira -  ipak može da pravi muziku, pretpostavljajući, naravno, da ima muzičkog ukusa. Ova demokratizacija u muzici je fenomenalna, ali ništa se ne može postići bez talenta. Mozete imati najsavremeniji studio ali sve to je uzalud ukoliko nemate tu trunku ludila u glavi koju zovemo talenat ili inspiracija."

Pevacica Cibelle Cavalii kaže:"Suba bi napravio osnovu neke muzicke teme a onda bismo se sastali i improvizovali u njegovom stanu. Imao je miksetu i sve što je bilo potrebno, sve njegove kompjutere, filtere i efekte u slucaju da mu zatrebaju. On je to zvao Suba-movel. Suba bi počeo da miksuje teme, da ih filtrira, okreće, radi sa miksetom i ja bih čula zvuk i cinilo bi mi se da se nalazi bas ispred mene, zatim drugi zvuk koji bi bio iza mene, jos jedan koji bi isao oko mene i konacno jedan u mom desnom uhu. On bi činio da muzika ozivi. Zatim kada bi imali skoro gotovu pesmu odlazili bismo u Wah Wah studio, njegov studio, da je zavrsimo. Suba je mogao da odgovori svakom izrazavanju misli pri realizaciji njegovih ideja."

Prisecajuci se njihovog zajednickog rada na temi "Sereia" Cavalli kaze:"Jedne noći otisli smo u Subin stan i slusali neke akustične bas preokrete koje je snimio. Nakon što smo odabrali jedan, Suba je poseo da filtrira i razvlaci zvuk kreirajuci razlicite efekte. Nastavio je da radi na tom zvuku praveci jos jedan, pa jos jedan. Tokom cele noci smo prekrajali zvuke koje bismo u tom trenutku napravili. Ustvari Suba ih je kreirao. Ja bih samo mogla da opisem zvuk koji sam zelela da cujem i govorila bih "Da" ili "Mislim da nije dobro" jer jos uvek ne mogu da radim sa efektima. Da vas podsetim, ja sam dosla iz akustične bossa/MPB/jazz skole. I konacno ja sam otisla da spavam i kada sam se probudila cula sam melodiju koja je zvucala kao pesma koju sam napisala pre nego sto sam upoznala Subu. To je ta tema koju mozete cuti kroz stvar "Sereia". Smesno je to sto kada sam je napisala imala sam odredjenu melodiju u glavi. I te noci iznenada Suba je zasvirao tu melodiju. Otrcala sam u drugu sobu, uzela svoju svesku sa pesmama, pronasla tu pesmu i otpevala je uz tu muziku. Prosto nisam mogla da verujem koliko se uklapa."

Subin elektronski ansambl je imao istu slobodu da koristi sve odgovarajuce zvuke koje bi i kompozitor imao u svom studiju, sa tom prednoscu da je ljudska vestina odmah ukljucena. Kombinacija zivog sviranja na instrumentima sa elektronskim omogucavala je Subi da povezuje svoj rad direktno sa obicnim dozivljavanjem muzike i da prosiri mogucnosti konvencionalnih instrumenata. Pored toga ovaj medij se dobro pokazao kod performansa na spektakularnim lokacijama gde bi vizuelna sredina mogla da odgovara jacini i cesto velicanstvenosti muzike.  

"Pre nekoliko godina", kaže Parahyba, "otišao sam u studio i snimio 12 tema, samo ritmove. Nakon toga - Suba je uništio tih 12 tema, te smo ih ponovo napravili pomocu elektronskih semplova. Napravio je playback od onih koje smo odneli u pozoriste i sa svim nasim instrumentima odsvirali smo preko njih, uzivo. Ja sam svirao na svim udaraljkama a Suba je uzivo pravio nove efekte preko postojecih. To je bio izuzetno uspesan miks žive elektronske muzike i savesnog sviranja ansambla. Sve uživo - preko onog što smo snimili. Rezultati su bili stimulativni.”

"Isli smo na turneje po univerzitetima sa ovim radovima puna 4 meseca 1997. godine. Secam se da su studenti sedeli na travi usred noći ispod velikog, punog meseca. Bilo je apsolutno magično i ludo. Hermeto (Pascoal) je radio sa nama na toj turneji, sto je ustvari smesno, jer nas je na pocetku Hermeto samo gledao i cudio se sta se to dogadja sa nama. I onda kada je shvatio da govorimo jezikom koji je slican njegovom, a to je onaj jezik koji oslobadja kompozitora i omogucava mu da koristi bilo koji zvuk, pa je poceo da pravi neverovatne, uvek smešne stvari zajedno sa nama. On i Suba su postali veoma dobri prijatelji." 

Suba je bio pionir u otkrivanju novih mogućnosti i njegov doprinos, posmatrajuci i tehnicku inovaciju i njegov radikalan doprinos Brazilskom muzickom iskustvu moze se cuti i osetiti na albumu „Sao Paulo Confessions". „Ova ploča je” - kaže Beco Dranoff – „most ka novom milenijumu, nešto što će biti slusano i proucavano u narednim godinama. Ovaj album je ispred svog vremena, ispred svega.". U celini rad nove generacije, bogat mastovitoscu i snaznom atmosferom, „Sao Paulo Confessions" vodi slušaoca u carstvo nepoznatog i misterioznog, strmoglavo ubačen u kompleksni svet koji u isto vreme šokira i šarmira čulo sluha, koja očekuje od slušaoca da odstrani sva očekivanja i da samo prati stazu zvučnih prizora koji se smenjuju”.

"Sereia"(Sirena) donosi drugačiji dozivljaj od uobicajenog. Cibelle Cavalli nas upoznaje sa svetom misterija i suštinskom usamljenoscu, u kojoj je zvuk njenih reci podjednako vazan kao i njihovo znacenje. Obezbeđujući ne samo putanju već paralelnu dimenziju u kombinaciji sa glasom, Suba je slagao njene stihove sa elektronski generisanim baiao/coco ritmom koji je naglasen izrazajnim "cuica" motivima i sa dodatnim ambijentalnim zvucima dzungle i trip-hopa. Odjek i siroki spektar filtriranih sonornosti iskorisceni su u razlicitim tonalitetima, vise produzavajuci nego kontrirajuci Cavallinom egzoticnom glasu. Ovaj mocni atmosferski savez aluzija i muzičkih i lingvistickih, stvara ambijent nalik snu.

Pomocu ocaravajucih nadrealnih slika i neobicnom kompozicijom intonacije, registra i ritmickih formi "Segredo" - samba-mars - otkriva Subinu veštinu u baratanju tehnikama intonacije kompozicije. Njegova pažnja ka ekspresivnom efektu melodije i delikatnom ritmu i bojama je zadivljujuca. Glas Katie Bronstein funkcionise kao veza izmedju delikatne mreze udaraljki i sonornosti luksuznog ambijenta i kao neka vrsta nebeskog hibrida koji mili po vasim bubnim opnama, poput treperećeg oblaka zvuka, golica deo vaseg mozga koji je bio uspavan.

U talasu prolongiranog muzickog pokreta "Samba do gringo paulista" (Samba za našeg gringa) postavlja blokove muzičkog materijala jedne naspram drugih u ravnim, viseslojnim povrsinama. Rezonanca "kavakuinha" i perkusionistička osnova sačinjena od školskih instrumenata za sambu koju je kreirao Joao Parahyba funkcionise kao semafor u neogranicenom prostoru ovog elektronskog zvucnog sveta. Parahyba je izjavio:"U veoma dobroj skoli sambe, kao kod bilo koje zive muzike, vi cenite odredjeno zakasnjenje muzicara. Ali u slucaju semplova morate biti matematicki precizni. Potrebno vam je na stotine ritmova i svi moraju da su medjusobno kompatibilni." Ovde se sve to grupise. Sta je elektronsko a sta je instrument ostavlja se obicnom slusaocu da zakljuci. Muzika zvuci organski, ne iseckano, ne reciklirano, da samo istancano culo sluha i sam Suba sa svojom umetnickom osetljivoscu mogu da odrede granice.

"Abraco" (Zagrljaj) vas hipnotiše. Slušalac može da oseti Subino zadovoljstvo dok je pravio atmosferu pesme, kao i njegov skoro dečački entuzijazam u traganju za mogucnostima u elektronici. Parahyba svira vecito ponavljani africki ritam na kongu a „firčijev doboš” pokušava da stigne ranije upotrebljen trip-hop puls, dok gitara Edgara Scandurre probija tavanicu. U pozadini se pojavljuju i pretapaju glasovi Joanne Jones i Arnolda Antunesa i variraju izmedju kvazi deklamacije i ritmicki artikulisanih reci. I svi ovi elemneti sacinjavaju tu vecim delom intuitivno satkanu kompoziciju.

Neprekidno obuzimajuci slusaoca - "A Noite Sem Fim" (Beskrajna noć) predstavlja neprozirni obrazac bossa nove sa transformacijom motiva koji neprimeno rastu od malih embrionalnih celija, koje se zatim istroše u okviru strogo formulisanih okvira melodije. Pomoću posebnih ali na kraju sjedinjenih elemenata - uključujući i akustičnu gitaru i "timba" semplove - Suba kreira muzičke kontemplacije ili, još bolje, kreira slike - reflektivne, nestašne, uz mali prizvuk ironije.

U tehnickim i muzickim okvirima, „Sao Paulo Confessions" predstavlja dramu muzičkih efekata, ritmova i tonova koji obuhvataju nadrealne i ekstremne protivteze. Neverovatno jak puls, veza sa urođeničkom muzikom i bogati kompleks tekstura komplikovanih ritmičkih kontrapunktova – predstavlja ovaj rad krunom Subine karijere, neumorne portage za novim zvukom i kombinacijama. Subina kompozicija i dekompozicija zvuka, kao i spajanje i deljenje kompleksnih entiteta različitim intenzitetima nije samo zvuk manipulacije, već poziv da se promeni način sagledavanja sveta.

„Sao Paulo Confessions" je ploča o energiji, integritetu i sustini.

"Upoznao sam Subu sa mnogim muzicarima iz okoline", kaže Parahyba, "i on je uvek sa njima komunicirao kao sa najbliskijim prijateljima. Bez obzira da li se radi o rok muzicaru, simfonijskom muzičaru ili nekom indijancu ili starijoj zeni iz Rio de Zeneira - za pet minuta - oni bi se sprijateljili. I on bi ih sve učio kako da profesionalno uspeju a da ne izgube svoj identitet. Bio je izuzetno otvoren i vrlo brzo bi sticao prijatelje. Za njega je sve bilo novo i dobro ali nikada nije izgubio svoj ostri evropski, orijentalni pogled bez obzira gde je ziveo - u Sao Paolu, Bahi, Rio de Zeneiru. U kontaktima sa muzicarima otkrivao bi novo svetlo i nacin kako oni daju dusu njihovoj muzici sa ovim novim jezikom.Ono sto je najvaznije o Subi je ono sto je on ucinio za novi koncept brazilske muzike.

Pamćenje i kasno spoznavanje istine su nepouzdani. Detalji se gube u magli protokom vremena i razdaljine, menjaju se utisci o dogadjajima.

Folha de Sao Paolo i Trombeta izvestili su da je 2.Novembra 1999. oko 5:30 ujutru primećen dim u Subinom stanu, da ga je domar pozvao na interfon i da mu je Suba, koji se tek probudio, odgovorio da ne moze da otvori vrata. Domar je obio vrata i pronašao Subu kako stoji u studiju, ali prilično dezorijentisan.

Izgeda da je Suba u sred tog haosa ponovo ušao u studio. Njegovi prijatelji veruju da se vratio da bi uzeo mali kofer u kome su se nalazili originalni audio snimci i back-up (kopije kompjuterskih fajlova) novog albuma Bebel Gilberto.

Subu je savladao dim. Odneli su ga u hitnu pomoc oko 6:32, gde je preminuo od gušenja dimom.

Planirao je da putuje u Belgiju 3. Novembra 1999 na promociju svog „Sao Paulo Confessions" i da završi produkciju još nekih pesama za CD Bebel Gilberto, „Tanto Tempo”.

U utorak, 23. Novembra 1999. putovanje se privelo kraju. Subini prijatelji, profesori, kolege muzičari i ugledne licnosti kulturne scene okupili su se u kulturnom centru Novog Sada da odaju postu kompozitoru, producentu, instrumentalisti i poznavaocu sveta- koji je istrazivao elektronske granice muzike i teatra u Evropi i Brazilu, dalekoj zemlji u kojoj Subini koncepti kulturne interakcije i dalje inspirišu muzičare.

Porodica i prijatelji se sećaju njegovog živog duha, smisla za humor, darežljivosti. Oni su mi rekli da je voleo da parafrazira Kjerkegorda: "Ako bih mogao nešto da poželim, to ne bi to bilo ni bogatstvo ni moć - već želja za mogućnostima."

Analizirajući Subin rad i posmatrajući tezak gubitak koji je njegova smrt donela onima koji su ga voleli i muzickom svetu, počeo sam da preturam po knjigama tražeći Kjerkegordov citat koji bi izrazio slozenost situacije i bol. Pronašao sam sledeće:

"Život se jedino može razumeti ukoliko se posmatra unazad. Ali, mora se živeti - unapred".

Urna sa Subinim pepelom je na novosadskom gradskom groblju u aleji spokojstva. On će i dalje živeti - kroz muziku, stil i odlučnost da pronađe nove načine i nove modele izrazavanja.

Peace.

. . . 
(tekst Brusa Gilmana posvećen Subi i njegovom radu objavljen je 2000. godine i dostupan je (na engleskom) - na ovoj adresi: http://www.brazzil.com/musmar00.htm. Prevod: Bojana Ljubišić)